Muzej PRADO

Ne propustite da vidite u MADRIDU

Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova pretvorila se u metropolu od preko 3 miliona stanovnika koji će  uvereno da vam kažu da je od njihovog grada lepši jedino raj. Razne su ga dinastije širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove su ulice i trgovi uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi su puni pesme, igre i izvrsnog ića i pića.

Zadovoljićete i duh i telo.

Počećemo od centra grada i najznačajnih muzeja.

MADRIDSKI MUZEJI

            U Madridu bi vam trebalo vrlo mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak važnijih, računajući i specijalizovane poput Prirodnjačkog, Železničkog ili Pomorskog. A gde su tek razne galerije i fondacije sa svojim namenskim salama i neprestanim i vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta, lako ćete na kakvoj kući, u uličici, na nekom trgu, u parku i ispod nadvožnjaka otkriti reljef, fontanicu, kip, spomenik… Kad ne bi bio tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.

Muzej PRADO

Kraj Velaskesovog ćete spomenika proći, kod Gojinog ćete ući, a kod Muriljovog izaći 

Prado, što znači poljana, na njoj je bio podignut, jedna od najvećih svetskih pinakoteka, smešten je u neoklasičnom zdanju arhitekte Huana de Viljanueve iz XVIII v. i pruža najpotpuniju kolekciju španskog slikarstva od XII do XVIII v. Možete se izvrsno zabaviti Velaskesovim portretima kepeca, velikaša i borbonskih vladara, saosećati sa Gojinom sirotom nevestom koja je po prvi put obula cipele za svoje venčanje sa bogatim starcem i obula ih naopako, ili pokušati da uronite u mračne predele duše preko slika iz njegovog crnog perioda. Kad ste se zasitili Španaca, obiđite najznamenitije Flamance, Holanđane, Italijane, Nemce i Francuze.

Fasada zgrade Viljanueva (Paseo del Prado); fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

Ako vas noge još drže, popnite se do severnog dela potkrovlja i u jednoj kružnoj sali pogledajte od turističkih poslanika neretko zapostavljenu prekrasnu zbirku dekorativne umetnosti, posuđe od plemenitih metala i dragog kamenja, «Blago Delfina», po imenu naslednika Luja XIV, oca španskog kralja Filipa V.

Godine 2007. završena je „Zgrada Jeronima“ nazvana tako jer predstavlja produžetak prema klaustru Jeronimskog manastira iza glavne zgrade, a ima i nadimak „Moneova kocka“ zato što ju je projektovao poznati španski arhitekta Rafael Moneo u obliku kocke; to je najveće proširenje muzeja u njegovoj dvovekovnoj istoriji. U njemu je deo kolekcije iz XIX veka koja je nekad bila u „Kući valjanog odmora“, održavaju se privremene izložbe i smeštene su jedna koncertna i jedna konferencijska sala. S Viljanuevinim zdanjem povezana je podzemnim prolazom.

Zgrada Viljanueva i zgrada Jeronima, fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

U «Kući valjanog odmora», zgradi iza muzeja koja je u XVII v. bila sala za zabave pri danas nepostojećem dvorskom kompleksu, smešten je „Centar za muzejska izučavanja“, takozvana „Pradova škola“ sa muzejskom bibliotekom od preko 70.000 knjiga i hiljadu časopisa; u njoj se obrazuju stručnjaci za različite specijalnosti istorije umetnosti i obavljaju se istraživanja u toj oblasti.

Muzej Prado, fotografija preuzeta sa nebrija.com

ANDALUZIJSKI GASPAĆO

Danas ćemo se pozabaviti jednim letnjim receptom, izuzetno zdravim jer se ništa ne kuva. Idealan primer mediteranske kuhinje.

Pošto smo već dosta zagazili u juli očekuju nas letnje vrućine. U to vreme u Španiji se jede gaspaćo (hladna supa). To je tipičan andaluzijski recept koji ima bezbroj varijanti. Danas ćemo vam predstaviti recept jednog od najpoznatijih španskih kuvara, Karlosa Arginjana. I on sam ima više varijanti istog recepta pa ćemo mi iz tog velikog broja izdvojiti onaj koji možete i sami doterivati, oduzimati mu ili dodavati sasatojke.

Za ovaj gaspaćo nam treba:

  • pola kilograma zrelog paradajza
  • pola zelene paprike
  • pola crvene paprike
  • pola glavice crnog luka
  • češanj belog luka
  • pola krastavca, ne prevelikog
  • 1dcl maslinovog ulja
  • 4 kašike vinskog sirćeta
  • kriška hleba iseckana na kockice
  • so
  • parče pršuta
  • kuvana jaja

Paradajz oljuštiti i iseckati na kockice. I sve ostale sasatojke (zelenu i crvenu papriku, crni i beli luk, krastvac i hleb) iseckati na kockice i sjediniti sa paradajzom.

Svemu tome dodati maslinovo ulje, vinsko sirće i so. Mikserom umutiti sve sastojke i potom procediti supu u drugu posudu. Sve staviti u frižider da se ohladi i tako služiti.

Kada se gaspaćo sipa u tanjir, mogu mu se dodati kocke leda, a za garnirung možete dodati malo prepečenih kockica hleba, sitno iseckanu šunku i kuvana jaja isečena na pola.

Savet: Da biste lakše oljuštili paradajz uklonite tvrdi deo sa vrha i tupom stranom noža pređite celu površinu kao da ga ljuštite. Zatim čete ga lako oljuštiti i bez namakanja u vrelu vodu. 

Slika preuzeta sa stranice monplamar.com

Književna četvrt (Barrio de las Letras)

Danas ćemo vam predstaviti četvrt u samom srcu Madrida koja je zadržala duh starih vremena. Naime, u ovoj četvrti su se rađali, radili i selili se iz jedne ulice u drugu najveći među najvećima, španski pisci koji su obeležili vekove u kojima su živeli. Njihovim imenima su nazvane ulice u kojima možete naći citate iz njihovih najvećih dela.

Ovaj deo Madrida počinje od Trga Sibeles (Plaza de Cibeles)  sa ikonom ovog grada, fontanom posvećenom boginji zemlje Kibeli, na španskom Sibeles (Cibeles).

Sibeles je napravljena u XVIII veku po nalogu Karlosa III (Carlos III) koji je posle dolaska iz Italije želeo da svoj grad uredi u stilu neoklasicizima. U planu su bile tri fontane, Sibeles, Neptun  i Apolo, kao i Muzej prirodnih nauka, danas muzej Prado i Botanička basta. Karlos III je, između ostalog, uveo i ulično osvetljenje i dao da se popločaju ulice.

Interesanto je da su ovu fontanu radila tri umetnika, jedan je izvajao samu statuu Sibeles i kočije, drugi lavove, a treći ukrase.

Sibeles, majka zemlje i poljoprivrede, okružena je zgradama Španske banke (Banco de Erspaña) i trima palatama: Palatom Linares (Palacio de Linares) u kojoj se danas nalazi Američka kuća (Casa de América), Palatom Buena vista (Palacio de Buena vista) pretvorenom u generalštab (Cuartel General del Ejército) i Palatom komunikacija (Palacio de las Comunicaciones) u kojoj je danas Centar Sibeles (Centro Cibeles) kao i kancelarija gradonačelnika. Na poslednjem spratu je restoran sa koga se pruža pogled na grad.

Od XVIII veka do danas Sibeles je sa svojim sugrađanima bila svedok mnogih ratova i promena, pa je doživela i izvesna oštećenja. Naime, za vreme građanskog rata Madriđani su svoju najvoljeniju sugrađanku okružili džakovima peska i  zidom od cigli da bi je sačuvali, ali uprkos tome oštećen joj je nos i desna ruka, a i njuška jednog lava.

U XX veku Sibeles je promenila položaj jer sada gleda ka Centru Sibeles dok je ranije bila okrenuta ka fontani Neptun.

Fotografija preuzeta sa Wikimedia Commons

U neposrednom okruženju fontane Sibles nalaze se tri najznačajnija muzeja: Prado (Museo del Prado), Tisen Bornemica (Museo Thyseen-Bornemitza) i Kraljica Sofija (Museo Reina Sofía). Taj kraj oko fontane, poznat kao Umetnički trougao (Triángulo del Arte), od 2008. postao je četvorougao otvaranjem kulturnog centra sa izložbenim prostorom Kajšaforum (Caixaforum).

Umetnički trougao (fotografija preuzeta sa Pinteresta)

Preko puta Muzeja kraljice Sofije nalazi se stanica Atoća (Atocha) sa koje polaze vozovi AVE, prigradski voz i metro. U staničnoj zgradi možete posetiti neverovatno lepu baštu s egzotičnim rastinjem, a na njoj je i najveći sat u Madridu. Trg Atoća krase dve velike glave dece rađene po liku unuka poznatog španskog vajara Antonija Lopesa (Antonio López).

Četvrt ima mnogo trgova sa bezbroj poznatih restorana, kafea i značajnih zgrada.

Tu su Pasahe Dore (Pasaje Doré), bioskop star skoro 100 godina, Štamparija Huan de la Kuesta (Juan de la Cuesta) u kojoj je štampano prvo izdanje „Don Kihota“, zatim Pijaca San Martin (Mercado de San Martín),  spomenik posvećen petorici advokata koji su ubijeni tokom španske tranzicije,  Crkva San Sebastian (San Sebastián) u kojoj je prema verovanju sahranjen Lope de Vega.

Na Trgu Tirso de Molina je statua ovog velikog baroknog pisca. U četvrti su stanovali i čuveni romantičarski pisac Gustavo Adolfo Beker (Gustavo Adolfo Bequer) i impresionistički i postimpresionistički slikar Hoakin Sorolja (Joaquín Sorolla).

Ulica Uertas (Ulica povrtnjaka, Calle de las Huertas), najstarija ulica u Madridu, žila je kucavica ove četvrti koja se završava na Šetalištu Prado (Paseo del Prado). Samo u njoj ima više barova nego u celoj Finskoj, na primer.

Isusova ulica (Calle de Jesús) poznata je po tipičnim barovima  i čuvenim španskim tapasima. El Rábano, La Fábrica, Taberna de la Daniela.

U istoj četvrti nalazi se i Bazilika Isusa od Medinaselija (Basilica Jesús de Medinaceli). U njoj se svakog petka okupljaju vernici da mu poljube stopala i požele tri želje od kojih će se ispuniti samo jedna, a najveće okupljanje je prvog petka u martu kada desetine hiljada vernika dolazi i čeka i po 5 dana da uđe. Na taj dan dolazi i kraljevska porodica.

Zanimljivo je da je veliki barokni dramski pisac, Lope de Vega, živeo u ulici  Servantes, dok je Servantes je živeo u ulici Lopea de Vege. Njih dvojica nisu bili prijatelji, naprotiv, a zato je još intreresantnije da su im ćerke bile u istom manastiru. Lope de Vega je bio bogat i uvek je živeo u istoj kući, a Servantes je životario i menjao boravišta, ali dok je bio u Madridu, uvek u istoj četvrti. Pretpostavlja se da je sahranjen u zajedničkoj grobnici u Manastiru bosih trinitarki  (Convento de las Trinitarias descalzas) u ulici Lope de Vega 18.

Godine 2015. pokrenutra je akcija da se utvrdi da li je Servantes zaista tamo sahranjen. Pokušaj da se analizom DNK utvrdi kome pripadaju tela sahranjena u kripti ovog manastira nije dao rezultate zbog lošeg stanja kostiju. Kako se pretpostavlja, sa njim je, između ostalih, sahranjena i negova žena Katalina i ćerka Lopea de Vege.

Sledeći slavni stanari četvrti su dva pesnika, takođe barokna velikana, i dva velika protivnika: Luis de Gongora (Luis de Góngora) i Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), Da bi napakostio Gongori, Kevedo je kupio kuću u kojoj je stanovao Gongora, a njega izbacio na ulicu.

Fotografija preuzeta sa mibauldeblogs

Ako krenemo dalje ovom četrvrti, naići ćemo na ulicu Prado u kojoj se nalazi madridski Ateneum (Ateneo de Madrid) mesto gde je 1936. organizovano glasanje kako bi se demokratskim putem odlučilo da li Bog postoji. Jednim glasom razlike odlučeno je da Bog ne postoji.

Književna četvrt nudi bezbroj mogućnosti za provod. Pored pomenutih ulica, mnoštvo kafeterija i restorana nalazi se na Trgu Svete Ane (Plaza de Santa Ana) sa statuama Federika Garsije Lorke (Federico Garía Lorca) i Kalderona de la Barke (Calderón de la Barca).

Zatim je tu i Špansko pozorište (Teatro Español), čuvena radnja Ljubičica (La Violeta) o kojoj smo već pisali u jednom od naših blogova, kao i Kuća Mira (Casa Mira) sa čuvenim španskim turonima.

U zgradi Plus Ultra izgrađenoj daleke 1910. godine, danas u vlasništvu istoimene osiguravajuće kuće, na prvom spratu se nalazi sat, Kariljon de Mingote, koji osim što pokazuje vreme nekoliko puta dnevno nudi pravi mali spektakl.

Napravljen je 1993. u čast gradu Madridu, izrada je trajala šest meseci u jednoj holandskoj fabrici sa 135 godina iskustva u proizvodnji zvona, a cena je apsolutna tajna. Težak je tri tone. Ima osamnaest zvona i njegov kompjuter može da reprodukuje oko 500 melodija, a moguće je dodati ih još.

Predstavu izvodi pet figura koje je osmislio Antonio Mingote (po kome sat nosi ime): one predstavljaju Goju, Karlosa III, Vojvotkinju od Albe, toreadora Pedra Romera i jednu madridsku manolu (žiteljku četvrti Lavapjes). Figure su visoke 140 cm i svaka se kreće drukčije.

Nastavimo li dalje, naići ćemo na hotel Palas sa 400 soba koji je prvi u Madridu uveo WC i interfon.

Završavamo ovo malo predstavljanje Književne četvrti još jednom zanimljivošću. Svi koji su gledali špansku seriju „Kuća od papira“ (La Casa de papel) prepoznaće nešto od ovoga što ćemo sada ispričati. Neke scene iz ove serije snimane su u Ministarstvu za razvoj (Ministerio de Fomento) jer je bilo nemoguće snimati ih u banci koja, osim sistema za čuvanje trezora, poseduje najsavremenije bezbednosne sisteme, senzore i kamere.

Ali o tome ćemo vam pričati u jednom od narednih članaka.

Torrijas – prženice sa medom

Danas ćemo vam predstaviti tipičan uskršnji slatkiš koji se priprema u celoj Španiji. To može da bude i predlog za lep i lagan doručak, a na našim prostorima je i te kako poznat.

Reč je o prženicama s medom. Ako umesto meda neko voli drugi dodatak može i sa tim da ih posluži. Na primer, sa poslastičarskim kremom (od žumanaca, šećera, brašna i mleka).

Recept je vrlo jednostavan.

Za razliku od naših, španske prženice su slatke. Za njih su nam potrebni sledeći sastojci:

  • Vekna hleba od prethodnog dana
  • ½ mleka
  • Kora  limuna, a po želji može i kora pomorandže
  • Štapić cimeta
  • 3 jajeta
  • Maslinovo ili suncokretovo ulje, po izboru
  • 200 gr meda
  • 60 ml vode

Priprema

U šerpu sipamo mleko i dodamo struganu koru limuna ili pomorandže i štapić cimeta, pa stavimo sve da provri. Zatim mleko skinemo sa ringle, poklopimo ga i ostavimo pet do deset minuta da se svi začinski mirisi što bolje izmešaju.

U međuvremenu umutimo jaja, a hleb isečemo na kriške debljine oko 1,5 cm.

U tiganju zagrejemo ulje.

Svaku krišku hleba potopimo sa obe strane prvo u mleko, pa zatim u jaje i spuštamo u već zagrejano ulje.

Kriške pržiti s obe strane dok ne dobiju zlatnu boju i spuštati ih na papirni ubrus da upije višak ulja. I spremne su za jelo.

Ukoliko ne volite med, možete ih posuti šećerom i tako ih poslužiti.

PTIČICA (LA PAJARITA)

Kao i svaki grad i Madrid ima svoje tajne, neka skrivena mesta na kojima možete uživati u autentučnim prizorima i kupiti ili degustirati najkvalitetnije proizvode koji se desetinama godina prave zanatlijski sa nepromenjenim ukusom i  kvalitetom. Pored čuvenih prodavnica turona i bombona od ljubičice o kojima smo već pisali, u najlešem delu Madrida, četvrti Salamanka, krije se radnjica u kojoj ćete naći veliki izbor čokolada i bombona.

Radnju je 1852. osnovao pradeda sadašnjeg vlasnika.

Fotografija preuzeta sa @travelreport

PTIČICA  je mala radnja sa vrlo brižljivo uređenim izlogom. Kad se uđe, nailazi se na pult sa starinskom vagom, tradicionalnim staklenim teglama i mnogo kutija različitih veličina u koje pakuju svoje proizvode.

Prijatan ambijent i izuzetna usluga uvek su bili njihov prepoznatljiv znak. A proizvodi se rade zanatlijski sa sastojcima vrhunskog kvaliteta.

Radnja se u početku nalazila na poznatom madridskom trgu Kapija sunca (La Puerta del Sol), a 1969. preseljena je u ulicu Viljanueva (Villanueva, 14) gde se i danas nalazi. U toku svoje duge istorije bila je svedok mnogih istorijskih događaja kao što je ubistvo Hosea Kanalehasa (José Canalejas) 1912, u to vreme predsednika Ministarskog saveta. Pošto je obavio kupovinu u radnji LA PAJARITA, izašao je i stao pred izlog knjižare San Martin (San Martín). Tu je na njega izvršen atentat čime je prekinut program njegovih reformi.

Osim toga, bila je svedok promena koje su se desile na samom trgu, odnosno rekonstrukcija koje je trg doživeo 1856. i 1986.

O slavi ove radnje govori i jedna anegdota. Naime, princeza Kristina de Borbon (Cristina de Borbón), ćerka kralja Alfonsa XIII, sećajući se nekih događaja iz svog detinjstva, ispričala je da je jednom prilikom sa bratom pobegla na ulicu ali su, naravno, odmah otkriveni i vraćeni kući. Princeza se tada prisetila da su ona i brat imali nameru da odu u radnju La Pajarita da kupe slatkiše.

@rinconesdemadrid

Danas ova radnja ima svoje stalne klijente koji kod njih redovno naručuju. Među njima su španski Senat i Parlament.

O tome koliko je radnja bila popularna govori i to što je jedna sarsuela dobila ime po njoj.

Radnja je, između ostalog, poznata i po tome što kvalitet njihovih slatkiša ne opada. Koriste se uvek iste sirovine i održava se sedamnaest ukusa.

Jagoda, ananas, anis, kafa, menta, limun, pomorandža, čokolada itd, prepoznatljivi su ukusi njihovi bombona.


@revistaHSM

Svoje ime lokal duguje čuvenom španskom piscu Migelu de Unamunu (Miguel de Unamuno).

Naime, osnivač radnje se sastajao sa grupom prijatelja u kafeu Levante čiji je posetilac bio i pomenuti pisac koji je imao običaj da pravi ptičice od papira. Kada su budućeg vlasnika pitali kako će nazvati lokal on je pogledao u ptičice i odlučio da će se njegov lokal baš tako i zvati.

A kako i samo ime kaže, njihov najpoznatiji proizvod su čokoldice u obliku ptičica.

Semana Santa u Španiji

Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju. 


Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.

Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.

Učesnici procesije

Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíashermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.

Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.


© Sevilla Misterios y Leyendas


Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.

Kako izgleda grad u toku Velike sedmice

Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.


©gente de paz

Pomilovanje osuđenika (Indultos de Semana Santa)

Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.

Gastronomija

Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolač mona de Pascua sa čokoladnim jajetom.

@mundodeportivo

Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju

Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.

Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:

CvetiLa Estrella
PonedeljakSan Gonzalo
UtorakSan Benito
SredaLos Panaderos
ČetvrtakLa Quinta Angustia
Madrugá
(noć između
četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder,
La Macarena, La Esperanza de Triana
PetakEl Cachorro

U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.

Još neke poznate procesije su:

  • Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
  • Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci. 
  • Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
  • Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).

I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije. 

*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:

 https://podspanskimsuncem.com/blog/semana-santa-u-spaniji/#!/grs/3

Gospa iz Elćea

Danas ćemo govoriti o skulpturi koja je ikona i jedna od najvažnijih umetničkih tvorevina u okviru iberijske kulture. To je Gospa iz Elćea (Dama de Elche).

Ko je ona bila? Boginja, plemkinja, kraljica, sveštenica? To je pitanje koje još čeka na odgovor i ostaje tajna.

Gospa iz Elćea izvajana je između V i IV veka pre nove ere od krečnjačkog kamena. Visoka je 56 cm, široka 45 cm i duboka 37 cm, a teška je 65,08 kg. U pitanju je poprsje koje predstavlja gospu savršenih crta lica i bogato okićenu. Na glavi ima ukras u vidu tijare pokrivene velom, preko čela dijademu, a sa strane joj je kosa skupljena u dva koluta koji uokviruju lice i ispod kojih nosi viseće minđuše.

Leđa i ramena su joj zaogrnuta plaštom otvorenim s prednje strane tako da se vide tri reda ogrlica: dva su sa privescima u obliku amfora, a treća ima bar tri medaljona za nošenje amajlija. Ogrtač je pričvršćen fibulom.

Na zadnjm delu ima otvor širine 18 cm i dubine 17 cm zbog čega se pretpostavlja da možda služila za smeštanje urne.

Prvobitno je bila polihromna i imala staklene oči.

Skulptura je pronađena slučajno 1897. u nalazištu La Alkudia (u oblati Elće u Alikanteu). Kako u početku nije izazvala veliko interesovanje, prodata jednom francuskom hispanisti za muzej Luvr. Godine 1941. Gospa iz Elćea je zahvaljujući međudržavnoj saradnji vraćena u Španiju. Bila je izložena u muzeju Prado da bi je kasnije preneli u Arheološki muzej u Madridu gde je i danas izložena.

Pećine Altamira

Reč je o prvom mestu na svetu na kome su pronađeni primerci pećinske umetnosti iz kasnog paleolita, a nalazi se u mestu Santiljana del Mar u Kantabriji.

UNESCO je 1985. ovaj kompleks proglasio svetskom kulturnom baštinom, a nešto kasnije ime mu je prošireno u „Pećina Altamira i paleolitska pećinska umetnost severne Španije“.

Pećina je dugačka 270 metara. Više od 22000 godina naseljavali su je naši preci koji su ovim crtežima izražavali svoje viđenje sveta i odnos sa priprodom, pa tako crteži otkrivaju menalitet tadašnjih ljudi.

Na tavanici i zidovima pećine mogu se videti crteži bizona, konja, jelena. To su uglavnom velike figure dimenzija od 125 do 170 cm.

Pećina je otkrivena 1868. Otkrio ju je jedan stanovnik Santiljane del Mar, Modesto Kubiljas, i o tome obavestio mesnog bogataša i ljubitelja paleontologije, Marselina Sansa de Sautuolu koji je odmah započeo istraživanje pećina. U stvari, njegova ćerka Marija je bila ta koja je otkrila bočne sobe sa crtežima na plafonu i obavestila oca. Ali kao što obično biva sa velikim otkrićima, po objavljivanju svojih nalaza Sautola nije naišao na razumevanje i žestoko su ga napadali najveći stručnjaci na tom polju.

Samo dvadeset godina kasnije, posle otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj, francuski arheolog Emil Kartaljak koji se grubo poneo prema španskom istraživaču, javno je priznao svoju grešku. Nažalost, Sans de Sautola više nije bio živ da primi ova priznanja. Međutim, svaki put kada bi obilazio pećinu, Kartaljak bi prvo posetio ćerku preminulog istraživača da joj izrazi svoje poštovanje.

Pre 13000 godina odronjavanje je zatvorilo zadnji ulaz u pećinu što je omogućilo da se stvori mikroklima i zahvaljujući tome su se crteži sačuvali.

Kasnije posete pećini, a zatim i zidovi podignuti da olakšaju prilaz ugrozili su mikroklimu, samim tim i crteže, pa su pećine zatvorene 1979. Za posetioce je 2001. pored pećine otvoren Nacionalni muzej i istraživački centar Altamira gde su izložene replike smanjenih dimenzija.

Od 2014. počeo je sa radom eksperimentalni program kojim se omogućava ponovno posećivanje pećina nazivanih Sikstinskom kapelom pećinske umetnosti.

Ovaj program perdviđa posetu za samo pet posetilaca dnevno. Kako se određuje ko će ući? Svakog petka, svi koji kupe ulaznice za posetu muzeju između 9.30 h i 10.30 h, učestvuju u izvlačenju koje počinje u 10.40 h. Pre kupovine ulaznica posetioci dobijaju letak sa uputstvima i uslovima posete koje treba da prihvate. Jedna od stvari je oblačenje posebnog odela koje se sastoji od kombinezona, kape, rukavica i posebne obuće a, naravno, i maske za lice. Poseta traje 37 minuta i nije dozvoljeno dodirivanje stena ni fotografisanje.

Tokom posete obavljaju se kontrolna merenja temperature vazduha, stena, vlažnosti, kao i parametara izvan pećine.

Doživljaj je svakako izuzetan i jedinstven.

CHURROS (recept)

Danas ćemo vam predstaviti recept za čuvene španske uštipke (churros) koji se služe s toplom čokoladom. Vrlo su  jednostavni za spremanje i izuzetno popularni  u Španiji. Mogu da se jedu za doručak ili za užinu, a kućna verzija može da bude bolja od mnogih kupovnih.

Na Internetu ćete naći bezbroj recepata, ali su sastojci uglavnom isti. Razlika je u tome da li ih pune ili ih jedu samo sa čokoladom.

Pre nego što vam damo recept reći ćemo vam nekoliko interesantnih stvari.

Španski uštipci vode poreklo verovatno još iz vremena kada su Španijom vladali Arapi.  Čuveni pisci Kevedo (Quevedo) i Lope de Vega (Lope de Vega) pominju ih u svojim tekstovima. Nekoliko vekova kasnije pominju se u „Diccionario general de la cocina“.

Za pravljenje španskih uštipaka izuzetno je važno da imate takozvanu ćureru (mašinica za istiskivanje testa za uštipke). Ukoliko je nemate, može da posluži i poslastičarski fišek.

Ako se pitate gde u Madridu mogu da se jedu dobri uštipci (churros) onda je sigurno jedno od najboljih mesta za to Ćokolaterija San Hines (Chocolatería San Ginés).

Ona postoji već više od sto godina. Za sve to vreme uspeli su da zadrže prepoznatljiv kvalitet, pa ne treba da čudi ako isped njihovog lokala vidite red onih koji čekaju na mesto.

Danas San Hines radi 24 časda dnevno tokom cele godine.

Sastojci:

250 gr pšeničnog brašna

250 ml vode

Kašičica soli  (oko 8 grama)

Šećer za  posipanje (može i ne mora)

Maslinovo ili suncekretovo ulje za prženje

Pribor:

Kuhinjski papir

Poslastičarski fišek

Priprema:

U široku posudu sipamo brašno. U drugi sud sipamo vodu i so i zagrejemo je do tačke ključanja. Kada provri, sipamo brašno i drvenom kašikom mešamo dok ne dobijemo lepljivu čvrstu masu.

Dobijenu masu sipamo u poslastičarski fišek. Ovaj korak je bitan. U uštipcima ne bi trebalo da bude vazduha jer će onda poskakivati u tiganju i možete da se opečete. Na vrhu fišeka bi trebalo da bude nastavak u obliku zvezde da biste dobili tipične uštipke  sa brazdama.

Oblik možete da birate. Mogu biti u obliku mašnica, štapića ili kako već želite. Kako biste dobili dužinu željenu dužinu, koristite makaze da testo presečete kada vam je uštipak dovoljno dugačak.

Uštipci se prže u dubokom ulju zagrejanom na 200 stepeni.

Za prženje se smanji temperatura da ne zagore.

Kada ih izvadite iz tiganja stavljajte ih na kuhinjski papir da upije višak ulja.

Pred poluženje možete da ih pospite običnim ili šećerom u prahu.

Naravno, neizostavan dodatak uštipcima je topla čokolada.

Evo kako možete de je spremite

U posudu sipajte mleko i zagrejte ga. U njega dodajte kakao pomešan sa skrobom ili majcenom i nekoliko kockica ili štanglu-dve čokolade. Mešajte dok ne provri i skinite sa vatre. Kad čokolada prestane da ključa ponovo je vratite na vatru do ključanja i skuvajte do kraja stalno mešajući.

Prijatno!

Donja Apolonijine magdalene (Magdalenas de doña Apolonia)

1,5 šolja brašna

1 šolja neutralne pavlake (šlaga)

1 šolja šećera

5 jaja

Malo narendane kore od limuna

Prašak za pecivo ili malu kašičicu sode bikarbone

Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći.  Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku, narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.