Gradovi – Page 2 – Granadisima

August 19, 2019August 19, 2019

O MADRIDU

Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.

Kad je Madrid 1561. godine postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati upravo takvim susretom kontrasta.

Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija (Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova. Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda (Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu.

U Madridu bi vam trebalo strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.

Od svih crkava koje su postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su istorijski tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača, pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po starosti i po veličini – od XII do XX v. i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu turu za dušu.

**Iglesia de los Jerónimos** (iz XVI veka)

U jednom od najpoznatijih špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se večera kasno, oko 22h, a posle toga počinju vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.

Jedan od načina da se zabavite jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na “strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.

Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.

Kao što svaka porodica krije poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće naprosto očaran ovim avanturama.

Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.

Dragana Bajić

February 4, 2019

Kartezijanski manastir (Monasterio de la Cartuja)

Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.

Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata), svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.

Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.

U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.

Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.

Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.

Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.

Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.

Vanja Kudra

June 28, 2018

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…Pazle koje spojene u jedno čine Granadu – glavni grad istoimene andalužanske provincije na jugu Španije, koja je bila i teritorija nekadašnje mavarske kraljevine. U ovom gradu sigurno ćete osetiti pravi duh Španije, gostoljubljivost i uživati na svakom koraku. Mnogi koji su je posetili ističu da su se baš u ovom gradu osećali najprijatnije i najviše su uživali.

Granada je ralativno mali grad u kom ćete na većinu mesta moći da stignete peške. Ima oko 250.000 stanovnika. Grad važi i za studentski, jer u njemu ima oko 80.000 studenata na univerzitetu sa preko šest vekova tradicije koji spada u tri najbolja u Španiji.

Mnogo pre nego što je grad dobio ime koje danas nosi, njegovom teritorijom vladali su Grci, Rimljani, Vandali, Vizigoti.

Mavari osvajaju grad 711. godine, a negde oko 750. godine njegovi stanovnici počinju da koriste ime Kalat Granata (na arapskom Qal at Granada) u značenju – Tvrđava od Granade, iz čega se razvija današnje ime. Granada na španskom takođe znači nar (voće).

Bitan datum za ovaj grad i pokrajinu bio je 2. januar 1492. kada je kapitulirao poslednji muslimanski vladar Boabdil i predao grad kraljici Izabeli od Kastilje i kralju Fernandu II od Aragona koji su poznati kao Katolički kraljevi (Reyes católicos). Ovaj događaj označava kraj Rekonkiste – pokreta Španaca i Portugalaca da iz svoje zemlje proteraju Mavare sa Pirinejskog poluostrva i da ga osvoje ponovo što upravo i označava reč „reconquista“ – ponovno osvajanje.

Kada govorimo o odlasku poslednjeg mavarskog vladara Boabdila interesantno je pomenuti jednu legendu koja je vezana za njegov izlazak iz ALHAMBRE. Naime, kaže se da se Boabdil, zajedno sa svojom majkom i ostalom svitom koja ga je pratila, poslednji put okrenuo ka Alhambri plačući i da mu je njegova majka na to rekla: „Plači sada kao žena kada to nisi znao da braniš kao muškarac.“

Koliko je to istina ne znamo, ali svakako je Boabdil stvarno imao razloga za suze.

Turizam u Granadi počinje naglo da se razvija nakon vladavine Franka.

Alhambra

Grad je poznat po istorijskim građevinama iz doba Mavara ali i renesanse i gotike. Svakako jedna od najvažnijih acosijacija na Granadu jeste utvrđenje Alhambra čiji naziv znači – crvena tvrđava. Smatra se da ime vodi poreklo od crvene gline od koje je utvrđenje napravljeno. Izgrađena je u 13. i 14. veku kao palata za Mavarske kraljeve. U utvrđenju se nalazi i manastir iz tog perioda kao i Lavlja palata (Palacio de Leones) po kom je Alhambra poznata, a koja se sastoji od centralnog dvorišta (Patio de los Leones) okruženog predivnim stubovima izrađenim do perfekcije i najsitnijih detalja.

Od 1984. ovo utvrđenje se nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine. Zidine i cvetni vrtovi koji se nalaze unutar utvrđenja, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, a na svakom koraku pratiće vas mirisi cvetova narandža i bajkovitih ruža. Procenjuje se da godišnje oko 2 miliona turista poseti ovo utvrđenje.

Tapasi

Mali zalogaji koji se služe uz poručeno piće u gradovima širom Španije – tapasi, sasvim su uobičajeni u svim barovima u Granadi. U većim gradovima na mnogim mestima se naplaćuju, a Granada je među onima gde ćete ih uvek dobiti gratis. Od neizbežne španske šunke (jamón), kroketa, do raznih vrsta sireva i preukusnih maslina sa raznim punjenjima po kojima je poznata čitava Andalusija, do velikih porcija sa mesom, krompirima i pirinčem, uvek ćete se iznova iznenaditi varijacijama i količinom koju služe, i naravno bogatim ukusima.

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) svakako je jedna od najpoznatijih ličnosti ovog grada čija se dela smatraju španskim nacionalnim blagom. Na žalost, njegivo stvaralaštvo je rano prekinuto jer su ga nacionalisti streljali na samom početku građanskog rada, 19. avgusta 1936. Do danas nije otkriveno gde je veliki pesnik sahranjen.

Sakromonte

Četvrt u Granadi koju naseljava uglavnom romska zajednica, važi za kraj pravog, vatrenog flamenka. Od 90-ih počnje da se razvija i kao turistička atrakcija grada.

Kada posetite Granadu, jedno je sigurno – nemoguće je ostati ravnodušan ili sa mlakim utiskom. Fuzija ukusa, zvukova, topline, spoj kultura i gostoljubljivost navešće vas da se prvom sledećom prilikom vratite ponovo.

Olivera Marković

May 30, 2018

GRB, ZASTAVA I SIMBOL MADRIDA

Poštovani prijatelji,

Ovu rubriku o španskim gradovima počećemo, naravno, od španske prestonice.

Za početak ćemo pisati samo osnovne podatke o gradovima, a kasnije ćemo se baviti i njihovom istorijom. U rubrici OBIČAJI, pisaćemo o običajima koji su karakteristični za svaki grad koji budemo ovde opisivali. Kao što ste videli već smo pisali o San Isidru, zaštitniku Madrida i kako se slavi.

Ali pre nego što Vam bilo šta kažem moram da priznam da ću biti, bar kada je Madrid u pitanju, prilično subjektivna.

Zato ću vam prvo reći da je za mene Madrid grad sa dušom, grad koji je zadržao svoj identitet uprkos mnogim promenama.

Kada sam tamo osećam se kao kod kuće. Ljudi su srdačni, otvoreni i hoće da pomognu.

Zato vas sve pozivam da i vi napišete o svojim iskustvima i utiscima o ovom predivnom gradu. Naravno, bilo bi lepo i da napišete neke preporuke šta treba videti, šta od španskih specijaliteta treba probati.

Ovaj današnji tekst počinjemo opisom zastave, grba i simbola Madrida.

Kao što možete videti zastava je grimizno crvene boje sa grbom Madrida u sredini.

Grb Madrida ima svoje početke u Srednjem veku iako je svoj sadašnji izgled dobio 1967. godine.

U sredini grba nalazi se simbol Madrida, medved i planika (madroño), a ivice su plave sa sedam zvezdica koje predstavljaju sazvežđe Malog Medveda. (Ove podatke sam pronašla na Internetu i na nekim mestima stoji da je u pitanju Veliki Medved)

Pitaćete zašto baš medved. Pa verovatno što je u davnim vremenima bilo medveda na toj teritoriji. A zašto planika (madroño)? To je pitanje koje nema neki pouzdan odgovor jer tada na toj teritoriji nije bilo planike ili je barem nije bilo mnogo da bi se govorilo o šumama. I zašto je uopšte drvo jedan od simbola.

Evo jednog zanimljivog objašnjenja.

Godine 1202. došlo je do spora između gradskog saveta i sveštenstva o pravu na uživanje obližnjih brda i pašnjaka. Spor je trajao mnogo godina. Na kraju je dogovoreno da gradu pripadne drveće i prava na lov, a crkvi brda i pašnjaci.

Na prvom grbu nije postojalo drvo već samo medved i on je izgledao ovako.

Nije poznato od kada potiče uverenje da je to drvo baš planika, ali se to pretvorilo u tradiciju. Grad je to podržao i odlučeno je da se u Retiru (najveći madridski park o čemu ćemo posebno govoriti) i drugim parkovima sadi drveće planike iako je dokazano da ih u zoni Madrida nije bilo (latinski naziv je fragaria) ili bar nisu postojale kao šume. Naučnici kažu, međutim, da je bilo drveća koje se zove kostjela ili fanfarika (latinski naziv je celtuis australis) što je bila autohtona vrsta tog mesta. I to drveće ima mali plod crvene boje.

Ali ima i onih koji kažu da je autor crteža naslikao bilo koje drvo sa crvenim plodovima samo da bi bilo upadljivo.

U gradu ćete na više mesta nalaziti grb isklesan u kamenu kao što je ovaj na fontani u parku Retiro.

Ili ovaj iznad prodavnice u ulici Konsepsion Heronima.

Statuu medveda i planike koja se nalazi u centu grada izradio je Antonio Navaro Santafe. Postavljena je 10. januara 1967. na trgu Puerta del Sol. Dva puta je menjala mesto i sada je vraćena tamo gde je i bila, na sam trg.

Statua je izrađena od kamena i bronze. Teška je oko 20 tona i koštala je 200.000 pezeta, što je bila tadašnja španska valuta.

Visoka je 4 metra i stoji na granitnom postolju.

Kada dođete na Puertu del Sol nemojte propustiti da stanete na tablu koja označava nulti kilometar. Kažu da ćete se vratiti u Madrid ako stanete na nju.

Mi verujemo da ćete se vratiti u Madrid čak i ako ne stanete na ovu tablu jer će vas Madrid očarati i želećete da ga ponovo doživite.