ZAŠTO MADRIĐANE ZOVU „MAČKAMA“ (LOS GATOS) I DA LI OVAJ NADIMAK VAŽI BAŠ ZA SVE MADRIĐANE

Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.

Jednog dana u maju pomenute godine Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja, već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao da je mačka“. (Parece un gato)

Hrabri vojnik je skinuo mavarsku zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.

Od tog trenutka hrabri vojnik je postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi potomci.

Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.

Ali da li je to jedina i stvarna priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali. Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak sećanja na događaj.

Postoje jos dve teorije. Prva od njih se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi izbegli plaćanje putarine.

I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.

Na ulicama Madrida… Kampanja koja apeluje: Živi i pusti druge da spavaju. Mačke i mačori, izlazimo a da ne smetamo nikome.

Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO?  Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da  se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.


Danas u Madridu postoji ulica Alvaresa Gata u čast dvorskog pesnika iz 15.veka, potomka onog hrabrog mladića.

Amantes de Teruel

Da li ste znali da i Španci imaju Romea i Juliju?

To su  Dijego de Marsilja i Izabel de Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.

A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu  živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.

U istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.

Dijego joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri. Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.

Izabel se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.

Budući da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.

Sve se to odigralo 1217. godine.

Zašto se kaže da u tome ima i nešto istine?

Naime, Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.

U svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.

Ove dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.

PAKO i PEPE (PACO y PEPE)

Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako (Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene verzije ili imena od milja.

Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco, srp. Franjo).

To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku. Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni di Pietro Bernardone).

Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je pomoć trebala.

Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.

U Egiptu je bezuspepšno pokušao  preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi se 4.oktobra.

Pa otkuda onda nadimak Pako?

Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.

U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:

Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista

Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator

Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg španskog stripa „Mortadelo i Filemon“

Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac

Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac

A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose (José) zovu Pepe.

Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo-  tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta  (José de Nazaret, ili u starošp. obliku Josepe), muž Device Marije (Virgen María).

U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan očeva.

Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo 700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve nedelje u maju.

Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu, najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas (Gonzáles Byass).

Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje. U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.

Kartezijanski manastir (Monasterio de la Cartuja)

Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se  danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.

Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata),  svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.

Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.

U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a  najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.

Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela  ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.

Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.

     

Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.

Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.

Vanja Kudra

Ratoncito Pérez

Dragi prijatelji,

Kako smo obećali  prošlog puta danas ćemo vam ispričati jednu zanimljivu priču koja postoji i kod nas. Reč je o Zubić Vili. Kod Španaca je to mišić Peres (Ratoncito Pérez), a kod nas bi to bio mišić Peca.

Pitaćete se, sigurno, zašto mišić Peca. Pa, evo jedne simpatične pričice koja „objašnjava“ zašto baš on.

Svi znamo da nije prijatno kada deci ispadaju zubići, a mnoga deca se toga i plaše.

Zato se roditelji trude da im to predstave kao lep i simpatičan događaj uz  koji idu i pokloni.

Tu zapravo i počinje  naša priča.

Svojevremeno je regentkinja Marija Kristina koja je imala sina, budućeg kralja Alfonsa XIII, zamolila svog ispovednika Luisa Kolomu da napiše neku pričicu kojom će sinu, koga je zvala Bubi, olakšati ispadanje mlečnih zubića.  Luis Koloma je napisao priču o mišiću Peci mada je prvo pominjanje ove ličnosti zabeleženo desetak godina ranije u delu španskog pisca Benita Peresa Galdosa.

Pošto je ovaj lik postao toliko popularan, madridske vlasti su 2003. godine odlučile da mu u ulici Arenal broj 8 posveti ploču-obeležje, a u kući na koju je postavljena nalazi se muzej mišića Pece.

Na ploči piše:

Prema priči koju je otac Koloma napisao za kralja Alfonsa XIII kad je bio dete, ovde je u jednoj kutijni od keksa u poslastičarnici Prast, živeo Miš Peres.
Originalni rukopis čuva se u madridskoj Kraljevskoj biblioteci.

Deci je vrlo zanimljivo da vide gde je živeo njihov junak, a organizuju im se i razne i razne radionice.

Šta radi mišić Peca?

Kada nekom detetu ispadne zubić ono ga ostavi ispod jastuka da bi ga zatim Peca uzeo  i umesto njega ostavio novčić ili slatkiše, a ponekad i neku igračku.

Posle prve priče o Peci mnogi pisci i umetnici su kasnije različitim dodacima obogatili ovaj dragi i simpatični lik. Danas ćemo vam prepričati jednu od njih. Deci je sigurno zabavna, a verujemo da će biti i vama.

Bila jednom jedna ostriga koja je bila  vrlo tužna jer je izgubila svoj biser. Njena prijateljica hobotnica koja je živela na dnu mora obećala joj je pomoć u traženju bisera koji je bio beo, tvrd, mali i sjajan. Kada je odlazila, hobotnica je srela kornjaču i sve joj ispričala, a kornjača je srela mišića Pecu koji se šetkao po plaži. Ispričala mu je tužnu priču njihove prijateljice ostrige i mišić Peca je čvrsto odlučio da joj pomogne. Prvo je našao jedno dugme koje je bilo belo, malo i sjajno ali nije bilo čvrsto. Nastavio je da traži i naišao je na jedan novčić koji je bio čvrst, beo i sjajan ali nije bio mali. Tužan što nikako ne nalazi ništa što bi zamenilo biser vratio se u svoje odaje iza ormara u sobi jednog dečaćića.

Na dečakovom noćnom stočiću je bio zubić koji mu je ispao. Zubić je bio mali, beo, sjajan i čvrst i to je bilo upravo ono što je naš Peca tražio.

Peca  uzima zubić i umesto njega stavlja novčić, pa hitrim korakom odlazi kod kornjače, daje joj zubić, ona ga odnosi hobotnici, a ona ostrigi koja je zubić stavila na mesto bisera. Bila je vrlo srećna jer niko nije primetio razliku.

Od tada, kad neko dete izgubi mlečni zubić, stavlja ga ispod jastuka, a u toku noći naš mišić Peca mu umesto zubića ostavlja novčić.

ZANIMLJIVOSTI (španska prezimena)

Danas ćemo vam o Španiji ispričati nekoliko zanimljivih stvari koje možda niste znali, a trebalo bi da znate ako želite da upoznate tu lepu i raznoliku zemlju.

Da li vam je poznato da žena prilikom udaje u Španiji ne uzima muževljevo prezime? Ta mogućnost nije predviđena. Tradicionalno svaka osoba ima dva prezimena, prvo je očevo a drugo majčino i ta prezimena nosi celog života.

Pa kako to onda izgleda u jednoj porodici koja ima i decu?

Evo primera:

Žena                                                                 Muž

Laura Castro Flores                                    Antonio García Muñoz

 

Dete

Fernando  García Castro

 

Dakle, kad se dete rodi, dobija prvo prezime oca i, na drugom mestu, prvo prezime majke, što su zapravo prezimena deda po očevoj i majčinoj liniji.

Naravno, žena uvek može da kaže da je supruga tog i tog, ali u zvaničnim dokumentima stoje samo njena dva prezimena, to jest, prvo prezime oca, pa prvo prezime majke.

Ako upoznate dvoje ljudi (muškarca i ženu) sa istim prezimenima, to znači da nisu supružnici, već brat i sestra.

Kada smo već kod prezimena, da vas pitamo još nešto. Da li znate šta znači kada nekoj devojci kažu da joj je „prošao pirinač“?

Da bismo došli do toga reći ćemo vam nekoliko stvari  vezanih za obavljanje čina venčanja u Španiji.

U vreme Frankove diktature crkveni brak je bio jedini važeći, što znači da dvoje ljudi venčano u crkvi ne moraju da se venčavaju i na građanski način.

Danas su se stvari promenile mada je za većinu Španaca i dalje crkveno venčanje važnije, iako nema zakonsku vrednost.

Građansko venčanje se ne proslavlja kao i crkveno, bar ne kod većine Španaca.

Posle sklapanja braka u crkvi, mladence pri izlasku zasipaju pirinčem. Kao i žito, pirinač je simbol obilja, sreće i rodnosti.

Otuda i šaljivi izraz da je nekoj devojci prošao pirinač, odnosno da joj je prošlo vreme za udaju.

 

Sledeće nedelje ćemo Vam pisati o običaju dvanaest zrna groždja, kao i o mišiću Peresu (Ratoncito Pérez).

GRB, ZASTAVA I SIMBOL MADRIDA

Poštovani prijatelji,

Ovu rubriku o španskim gradovima počećemo, naravno, od španske prestonice.

Za početak ćemo pisati samo osnovne podatke o gradovima, a kasnije ćemo se baviti i njihovom istorijom. U rubrici OBIČAJI, pisaćemo o običajima koji su karakteristični za svaki grad koji budemo ovde opisivali. Kao što ste videli već smo pisali o San Isidru, zaštitniku Madrida i kako se slavi.

Ali pre nego što Vam bilo šta kažem moram da priznam da ću biti, bar kada je Madrid u pitanju, prilično subjektivna.

Zato ću vam prvo reći da je za mene Madrid grad sa dušom, grad  koji je zadržao svoj identitet uprkos mnogim promenama.

Kada sam tamo osećam se kao kod kuće. Ljudi su srdačni, otvoreni  i  hoće da pomognu.

Zato  vas sve pozivam da i vi napišete o svojim iskustvima i utiscima o ovom predivnom gradu. Naravno,  bilo bi lepo i da napišete neke preporuke šta treba videti, šta od španskih specijaliteta treba probati.

Ovaj današnji tekst počinjemo opisom zastave,  grba i simbola Madrida.

Kao što možete videti zastava je grimizno crvene boje sa grbom Madrida u sredini.

 

Grb Madrida ima svoje početke u Srednjem veku iako je svoj sadašnji izgled dobio 1967. godine.

U sredini grba nalazi se simbol Madrida, medved i planika (madroño), a ivice su plave sa sedam zvezdica koje predstavljaju sazvežđe Malog Medveda.  (Ove podatke sam pronašla na Internetu i na nekim mestima stoji da je u pitanju Veliki Medved)

Pitaćete zašto baš medved. Pa verovatno što je u davnim vremenima bilo medveda na toj teritoriji. A zašto planika (madroño)? To je pitanje koje nema neki pouzdan odgovor jer tada na toj teritoriji nije bilo planike ili je barem nije bilo mnogo da bi se govorilo o šumama. I zašto je uopšte drvo jedan od simbola.

Evo jednog zanimljivog objašnjenja.

Godine 1202. došlo je do spora između gradskog saveta i sveštenstva o pravu na uživanje obližnjih brda i pašnjaka. Spor je trajao mnogo godina. Na kraju je dogovoreno da gradu pripadne drveće i prava na lov, a crkvi brda i pašnjaci.

Na prvom grbu  nije postojalo drvo već samo medved i on je izgledao ovako.

Nije poznato od kada potiče uverenje da je to drvo baš planika, ali se to pretvorilo u tradiciju. Grad je to podržao i odlučeno je da se u Retiru (najveći madridski park o čemu ćemo posebno govoriti) i drugim parkovima sadi drveće planike iako je dokazano da ih u zoni Madrida nije bilo (latinski naziv je fragaria) ili bar nisu postojale kao šume. Naučnici kažu, međutim, da je bilo drveća koje se zove kostjela ili fanfarika (latinski naziv je celtuis australis) što je bila autohtona vrsta tog  mesta. I to drveće ima mali plod crvene boje.

Ali ima i onih koji kažu da je autor crteža naslikao bilo koje drvo sa crvenim plodovima samo da bi bilo upadljivo.

U gradu ćete na više mesta nalaziti grb isklesan u kamenu kao što je ovaj na fontani u parku Retiro.

Ili ovaj iznad prodavnice u ulici Konsepsion Heronima.

Statuu medveda i planike koja se nalazi u centu grada izradio je Antonio Navaro Santafe. Postavljena je 10. januara 1967. na trgu Puerta del Sol. Dva puta je menjala mesto i sada je vraćena tamo gde je i bila, na sam trg.

Statua je izrađena od kamena i bronze. Teška je oko 20 tona i koštala je 200.000 pezeta, što je bila tadašnja španska valuta.

Visoka je 4 metra i stoji na granitnom postolju.

Kada dođete na Puertu del Sol nemojte propustiti da stanete na tablu koja označava nulti kilometar. Kažu da ćete se vratiti u Madrid ako stanete na nju.

Mi verujemo da ćete se vratiti u Madrid čak i ako ne stanete na ovu tablu jer će vas Madrid očarati i želećete da ga ponovo doživite.