Književna četvrt (Barrio de las Letras)

Danas ćemo vam predstaviti četvrt u samom srcu Madrida koja je zadržala duh starih vremena. Naime, u ovoj četvrti su se rađali, radili i selili se iz jedne ulice u drugu najveći među najvećima, španski pisci koji su obeležili vekove u kojima su živeli. Njihovim imenima su nazvane ulice u kojima možete naći citate iz njihovih najvećih dela.

Ovaj deo Madrida počinje od Trga Sibeles (Plaza de Cibeles)  sa ikonom ovog grada, fontanom posvećenom boginji zemlje Kibeli, na španskom Sibeles (Cibeles).

Sibeles je napravljena u XVIII veku po nalogu Karlosa III (Carlos III) koji je posle dolaska iz Italije želeo da svoj grad uredi u stilu neoklasicizima. U planu su bile tri fontane, Sibeles, Neptun  i Apolo, kao i Muzej prirodnih nauka, danas muzej Prado i Botanička basta. Karlos III je, između ostalog, uveo i ulično osvetljenje i dao da se popločaju ulice.

Interesanto je da su ovu fontanu radila tri umetnika, jedan je izvajao samu statuu Sibeles i kočije, drugi lavove, a treći ukrase.

Sibeles, majka zemlje i poljoprivrede, okružena je zgradama Španske banke (Banco de Erspaña) i trima palatama: Palatom Linares (Palacio de Linares) u kojoj se danas nalazi Američka kuća (Casa de América), Palatom Buena vista (Palacio de Buena vista) pretvorenom u generalštab (Cuartel General del Ejército) i Palatom komunikacija (Palacio de las Comunicaciones) u kojoj je danas Centar Sibeles (Centro Cibeles) kao i kancelarija gradonačelnika. Na poslednjem spratu je restoran sa koga se pruža pogled na grad.

Od XVIII veka do danas Sibeles je sa svojim sugrađanima bila svedok mnogih ratova i promena, pa je doživela i izvesna oštećenja. Naime, za vreme građanskog rata Madriđani su svoju najvoljeniju sugrađanku okružili džakovima peska i  zidom od cigli da bi je sačuvali, ali uprkos tome oštećen joj je nos i desna ruka, a i njuška jednog lava.

U XX veku Sibeles je promenila položaj jer sada gleda ka Centru Sibeles dok je ranije bila okrenuta ka fontani Neptun.

Fotografija preuzeta sa Wikimedia Commons

U neposrednom okruženju fontane Sibles nalaze se tri najznačajnija muzeja: Prado (Museo del Prado), Tisen Bornemica (Museo Thyseen-Bornemitza) i Kraljica Sofija (Museo Reina Sofía). Taj kraj oko fontane, poznat kao Umetnički trougao (Triángulo del Arte), od 2008. postao je četvorougao otvaranjem kulturnog centra sa izložbenim prostorom Kajšaforum (Caixaforum).

Umetnički trougao (fotografija preuzeta sa Pinteresta)

Preko puta Muzeja kraljice Sofije nalazi se stanica Atoća (Atocha) sa koje polaze vozovi AVE, prigradski voz i metro. U staničnoj zgradi možete posetiti neverovatno lepu baštu s egzotičnim rastinjem, a na njoj je i najveći sat u Madridu. Trg Atoća krase dve velike glave dece rađene po liku unuka poznatog španskog vajara Antonija Lopesa (Antonio López).

Četvrt ima mnogo trgova sa bezbroj poznatih restorana, kafea i značajnih zgrada.

Tu su Pasahe Dore (Pasaje Doré), bioskop star skoro 100 godina, Štamparija Huan de la Kuesta (Juan de la Cuesta) u kojoj je štampano prvo izdanje „Don Kihota“, zatim Pijaca San Martin (Mercado de San Martín),  spomenik posvećen petorici advokata koji su ubijeni tokom španske tranzicije,  Crkva San Sebastian (San Sebastián) u kojoj je prema verovanju sahranjen Lope de Vega.

Na Trgu Tirso de Molina je statua ovog velikog baroknog pisca. U četvrti su stanovali i čuveni romantičarski pisac Gustavo Adolfo Beker (Gustavo Adolfo Bequer) i impresionistički i postimpresionistički slikar Hoakin Sorolja (Joaquín Sorolla).

Ulica Uertas (Ulica povrtnjaka, Calle de las Huertas), najstarija ulica u Madridu, žila je kucavica ove četvrti koja se završava na Šetalištu Prado (Paseo del Prado). Samo u njoj ima više barova nego u celoj Finskoj, na primer.

Isusova ulica (Calle de Jesús) poznata je po tipičnim barovima  i čuvenim španskim tapasima. El Rábano, La Fábrica, Taberna de la Daniela.

U istoj četvrti nalazi se i Bazilika Isusa od Medinaselija (Basilica Jesús de Medinaceli). U njoj se svakog petka okupljaju vernici da mu poljube stopala i požele tri želje od kojih će se ispuniti samo jedna, a najveće okupljanje je prvog petka u martu kada desetine hiljada vernika dolazi i čeka i po 5 dana da uđe. Na taj dan dolazi i kraljevska porodica.

Zanimljivo je da je veliki barokni dramski pisac, Lope de Vega, živeo u ulici  Servantes, dok je Servantes je živeo u ulici Lopea de Vege. Njih dvojica nisu bili prijatelji, naprotiv, a zato je još intreresantnije da su im ćerke bile u istom manastiru. Lope de Vega je bio bogat i uvek je živeo u istoj kući, a Servantes je životario i menjao boravišta, ali dok je bio u Madridu, uvek u istoj četvrti. Pretpostavlja se da je sahranjen u zajedničkoj grobnici u Manastiru bosih trinitarki  (Convento de las Trinitarias descalzas) u ulici Lope de Vega 18.

Godine 2015. pokrenutra je akcija da se utvrdi da li je Servantes zaista tamo sahranjen. Pokušaj da se analizom DNK utvrdi kome pripadaju tela sahranjena u kripti ovog manastira nije dao rezultate zbog lošeg stanja kostiju. Kako se pretpostavlja, sa njim je, između ostalih, sahranjena i negova žena Katalina i ćerka Lopea de Vege.

Sledeći slavni stanari četvrti su dva pesnika, takođe barokna velikana, i dva velika protivnika: Luis de Gongora (Luis de Góngora) i Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), Da bi napakostio Gongori, Kevedo je kupio kuću u kojoj je stanovao Gongora, a njega izbacio na ulicu.

Fotografija preuzeta sa mibauldeblogs

Ako krenemo dalje ovom četrvrti, naići ćemo na ulicu Prado u kojoj se nalazi madridski Ateneum (Ateneo de Madrid) mesto gde je 1936. organizovano glasanje kako bi se demokratskim putem odlučilo da li Bog postoji. Jednim glasom razlike odlučeno je da Bog ne postoji.

Književna četvrt nudi bezbroj mogućnosti za provod. Pored pomenutih ulica, mnoštvo kafeterija i restorana nalazi se na Trgu Svete Ane (Plaza de Santa Ana) sa statuama Federika Garsije Lorke (Federico Garía Lorca) i Kalderona de la Barke (Calderón de la Barca).

Zatim je tu i Špansko pozorište (Teatro Español), čuvena radnja Ljubičica (La Violeta) o kojoj smo već pisali u jednom od naših blogova, kao i Kuća Mira (Casa Mira) sa čuvenim španskim turonima.

U zgradi Plus Ultra izgrađenoj daleke 1910. godine, danas u vlasništvu istoimene osiguravajuće kuće, na prvom spratu se nalazi sat, Kariljon de Mingote, koji osim što pokazuje vreme nekoliko puta dnevno nudi pravi mali spektakl.

Napravljen je 1993. u čast gradu Madridu, izrada je trajala šest meseci u jednoj holandskoj fabrici sa 135 godina iskustva u proizvodnji zvona, a cena je apsolutna tajna. Težak je tri tone. Ima osamnaest zvona i njegov kompjuter može da reprodukuje oko 500 melodija, a moguće je dodati ih još.

Predstavu izvodi pet figura koje je osmislio Antonio Mingote (po kome sat nosi ime): one predstavljaju Goju, Karlosa III, Vojvotkinju od Albe, toreadora Pedra Romera i jednu madridsku manolu (žiteljku četvrti Lavapjes). Figure su visoke 140 cm i svaka se kreće drukčije.

Nastavimo li dalje, naići ćemo na hotel Palas sa 400 soba koji je prvi u Madridu uveo WC i interfon.

Završavamo ovo malo predstavljanje Književne četvrti još jednom zanimljivošću. Svi koji su gledali špansku seriju „Kuća od papira“ (La Casa de papel) prepoznaće nešto od ovoga što ćemo sada ispričati. Neke scene iz ove serije snimane su u Ministarstvu za razvoj (Ministerio de Fomento) jer je bilo nemoguće snimati ih u banci koja, osim sistema za čuvanje trezora, poseduje najsavremenije bezbednosne sisteme, senzore i kamere.

Ali o tome ćemo vam pričati u jednom od narednih članaka.

Semana Santa u Španiji

Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju. 


Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.

Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.

Učesnici procesije

Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíashermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.

Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.


© Sevilla Misterios y Leyendas


Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.

Kako izgleda grad u toku Velike sedmice

Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.


©gente de paz

Pomilovanje osuđenika (Indultos de Semana Santa)

Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.

Gastronomija

Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolač mona de Pascua sa čokoladnim jajetom.

@mundodeportivo

Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju

Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.

Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:

CvetiLa Estrella
PonedeljakSan Gonzalo
UtorakSan Benito
SredaLos Panaderos
ČetvrtakLa Quinta Angustia
Madrugá
(noć između
četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder,
La Macarena, La Esperanza de Triana
PetakEl Cachorro

U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.

Još neke poznate procesije su:

  • Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
  • Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci. 
  • Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
  • Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).

I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije. 

*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:

 https://podspanskimsuncem.com/blog/semana-santa-u-spaniji/#!/grs/3

Gospa iz Elćea

Danas ćemo govoriti o skulpturi koja je ikona i jedna od najvažnijih umetničkih tvorevina u okviru iberijske kulture. To je Gospa iz Elćea (Dama de Elche).

Ko je ona bila? Boginja, plemkinja, kraljica, sveštenica? To je pitanje koje još čeka na odgovor i ostaje tajna.

Gospa iz Elćea izvajana je između V i IV veka pre nove ere od krečnjačkog kamena. Visoka je 56 cm, široka 45 cm i duboka 37 cm, a teška je 65,08 kg. U pitanju je poprsje koje predstavlja gospu savršenih crta lica i bogato okićenu. Na glavi ima ukras u vidu tijare pokrivene velom, preko čela dijademu, a sa strane joj je kosa skupljena u dva koluta koji uokviruju lice i ispod kojih nosi viseće minđuše.

Leđa i ramena su joj zaogrnuta plaštom otvorenim s prednje strane tako da se vide tri reda ogrlica: dva su sa privescima u obliku amfora, a treća ima bar tri medaljona za nošenje amajlija. Ogrtač je pričvršćen fibulom.

Na zadnjm delu ima otvor širine 18 cm i dubine 17 cm zbog čega se pretpostavlja da možda služila za smeštanje urne.

Prvobitno je bila polihromna i imala staklene oči.

Skulptura je pronađena slučajno 1897. u nalazištu La Alkudia (u oblati Elće u Alikanteu). Kako u početku nije izazvala veliko interesovanje, prodata jednom francuskom hispanisti za muzej Luvr. Godine 1941. Gospa iz Elćea je zahvaljujući međudržavnoj saradnji vraćena u Španiju. Bila je izložena u muzeju Prado da bi je kasnije preneli u Arheološki muzej u Madridu gde je i danas izložena.

Pećine Altamira

Reč je o prvom mestu na svetu na kome su pronađeni primerci pećinske umetnosti iz kasnog paleolita, a nalazi se u mestu Santiljana del Mar u Kantabriji.

UNESCO je 1985. ovaj kompleks proglasio svetskom kulturnom baštinom, a nešto kasnije ime mu je prošireno u „Pećina Altamira i paleolitska pećinska umetnost severne Španije“.

Pećina je dugačka 270 metara. Više od 22000 godina naseljavali su je naši preci koji su ovim crtežima izražavali svoje viđenje sveta i odnos sa priprodom, pa tako crteži otkrivaju menalitet tadašnjih ljudi.

Na tavanici i zidovima pećine mogu se videti crteži bizona, konja, jelena. To su uglavnom velike figure dimenzija od 125 do 170 cm.

Pećina je otkrivena 1868. Otkrio ju je jedan stanovnik Santiljane del Mar, Modesto Kubiljas, i o tome obavestio mesnog bogataša i ljubitelja paleontologije, Marselina Sansa de Sautuolu koji je odmah započeo istraživanje pećina. U stvari, njegova ćerka Marija je bila ta koja je otkrila bočne sobe sa crtežima na plafonu i obavestila oca. Ali kao što obično biva sa velikim otkrićima, po objavljivanju svojih nalaza Sautola nije naišao na razumevanje i žestoko su ga napadali najveći stručnjaci na tom polju.

Samo dvadeset godina kasnije, posle otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj, francuski arheolog Emil Kartaljak koji se grubo poneo prema španskom istraživaču, javno je priznao svoju grešku. Nažalost, Sans de Sautola više nije bio živ da primi ova priznanja. Međutim, svaki put kada bi obilazio pećinu, Kartaljak bi prvo posetio ćerku preminulog istraživača da joj izrazi svoje poštovanje.

Pre 13000 godina odronjavanje je zatvorilo zadnji ulaz u pećinu što je omogućilo da se stvori mikroklima i zahvaljujući tome su se crteži sačuvali.

Kasnije posete pećini, a zatim i zidovi podignuti da olakšaju prilaz ugrozili su mikroklimu, samim tim i crteže, pa su pećine zatvorene 1979. Za posetioce je 2001. pored pećine otvoren Nacionalni muzej i istraživački centar Altamira gde su izložene replike smanjenih dimenzija.

Od 2014. počeo je sa radom eksperimentalni program kojim se omogućava ponovno posećivanje pećina nazivanih Sikstinskom kapelom pećinske umetnosti.

Ovaj program perdviđa posetu za samo pet posetilaca dnevno. Kako se određuje ko će ući? Svakog petka, svi koji kupe ulaznice za posetu muzeju između 9.30 h i 10.30 h, učestvuju u izvlačenju koje počinje u 10.40 h. Pre kupovine ulaznica posetioci dobijaju letak sa uputstvima i uslovima posete koje treba da prihvate. Jedna od stvari je oblačenje posebnog odela koje se sastoji od kombinezona, kape, rukavica i posebne obuće a, naravno, i maske za lice. Poseta traje 37 minuta i nije dozvoljeno dodirivanje stena ni fotografisanje.

Tokom posete obavljaju se kontrolna merenja temperature vazduha, stena, vlažnosti, kao i parametara izvan pećine.

Doživljaj je svakako izuzetan i jedinstven.

DVANAEST ZRNA GROŽĐA ILI GROŽĐE SREĆE

Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O jednom od njih  ćemo vam danas pričati.

Nova godina je praznik pun optimizma i nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem životu, kako privatnom tako i profesionalnom.

Ali ima i onih koji misle da bi toj očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili zrna sreće.

Ova tradicija se sastoji u tome da se 31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.

Veruje se da je svako zrno jedan mesec u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.

O značaju ove tradicije i to koliko je popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol), u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.

O ovom običaju postoje dve teorije. Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.

Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze na Kapiju sunca da  pred ponoć jedu grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.

Druga teorija kaže da je 1909. godine u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.

U Španiji se jede sveže grožđe dok se u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.

Dovitljivi trgovci su i u ovome našli šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim  koščicama. 

Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.

TURRÓN

Evo danas još jedne zanimljivosti.

Pre nego što vam ispričamo priču o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.

To je slatkiš, uglavnom u obliku pravougaonika ili  okrugao, napravljen od pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.

Turon se jede najviše u vreme božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.

Prema nekim izvorima, poreklo turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.

Druga verzija podržava priču da je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski,  njegov kvalitet ostaje nepromenjen.

Postoje dve vrste turona, tvrdi i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele oblande.

Najpoznatiji tvrdi turon je iz grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.

Razne vrste turona

Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima, možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.

Radnju je osnovao Luis Mira koji je živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da svoj proizvod predstavi i izvan  Hihone i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.

Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje, tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.

Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.

Danas se u Kući Mira mogu naći i proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.

Osim vrlo primamljivog izloga unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.

U dnu radnje nalazi se portret osnivača Luisa Mire.

Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.

Kuća Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira) dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.

LA VIOLETA

U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA  (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.

Radnja je osnovana 1915.godine i već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi, kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.

Radnju je pomenute godine osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo je posao koji danas vode njihove unuke.

Ove bombone se mogu naći i u drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.

Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.

ZAŠTO MADRIĐANE ZOVU „MAČKAMA“ (LOS GATOS) I DA LI OVAJ NADIMAK VAŽI BAŠ ZA SVE MADRIĐANE

Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.

Jednog dana u maju pomenute godine Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja, već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao da je mačka“. (Parece un gato)

Hrabri vojnik je skinuo mavarsku zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.

Od tog trenutka hrabri vojnik je postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi potomci.

Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.

Ali da li je to jedina i stvarna priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali. Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak sećanja na događaj.

Postoje jos dve teorije. Prva od njih se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi izbegli plaćanje putarine.

I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.

Na ulicama Madrida… Kampanja koja apeluje: Živi i pusti druge da spavaju. Mačke i mačori, izlazimo a da ne smetamo nikome.

Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO?  Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da  se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.


Danas u Madridu postoji ulica Alvaresa Gata u čast dvorskog pesnika iz 15.veka, potomka onog hrabrog mladića.

Amantes de Teruel

Da li ste znali da i Španci imaju Romea i Juliju?

To su  Dijego de Marsilja i Izabel de Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.

A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu  živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.

U istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.

Dijego joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri. Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.

Izabel se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.

Budući da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.

Sve se to odigralo 1217. godine.

Zašto se kaže da u tome ima i nešto istine?

Naime, Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.

U svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.

Ove dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.

PAKO i PEPE (PACO y PEPE)

Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako (Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene verzije ili imena od milja.

Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco, srp. Franjo).

To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku. Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni di Pietro Bernardone).

Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je pomoć trebala.

Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.

U Egiptu je bezuspepšno pokušao  preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi se 4.oktobra.

Pa otkuda onda nadimak Pako?

Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.

U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:

Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista

Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator

Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg španskog stripa „Mortadelo i Filemon“

Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac

Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac

A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose (José) zovu Pepe.

Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo-  tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta  (José de Nazaret, ili u starošp. obliku Josepe), muž Device Marije (Virgen María).

U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan očeva.

Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo 700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve nedelje u maju.

Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu, najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas (Gonzáles Byass).

Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje. U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.