Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer
i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći. Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku,
narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad
je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene
ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
Pre nego što vam ispričamo priču
o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.
To je slatkiš, uglavnom u obliku
pravougaonika ili okrugao, napravljen od
pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.
Turon se jede najviše u vreme
božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.
Prema nekim izvorima, poreklo
turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su
za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.
Druga verzija podržava priču da
je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za
pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski, njegov kvalitet ostaje nepromenjen.
Postoje dve vrste turona, tvrdi
i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod
mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele
oblande.
Najpoznatiji tvrdi turon je iz
grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.
Razne vrste turona
Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima,
možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi
na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.
Radnju je osnovao Luis Mira koji je
živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da
svoj proizvod predstavi i izvan Hihone
i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.
Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj
Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje,
tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.
Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom
kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske
kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.
Danas se u Kući Mira mogu naći i
proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.
Osim vrlo primamljivog izloga
unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.
U dnu radnje nalazi se portret osnivača
Luisa Mire.
Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.
Kuća
Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira)
dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u
velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.
