Književna četvrt (Barrio de las Letras)

Danas ćemo vam predstaviti četvrt u samom srcu Madrida koja je zadržala duh starih vremena. Naime, u ovoj četvrti su se rađali, radili i selili se iz jedne ulice u drugu najveći među najvećima, španski pisci koji su obeležili vekove u kojima su živeli. Njihovim imenima su nazvane ulice u kojima možete naći citate iz njihovih najvećih dela.

Ovaj deo Madrida počinje od Trga Sibeles (Plaza de Cibeles)  sa ikonom ovog grada, fontanom posvećenom boginji zemlje Kibeli, na španskom Sibeles (Cibeles).

Sibeles je napravljena u XVIII veku po nalogu Karlosa III (Carlos III) koji je posle dolaska iz Italije želeo da svoj grad uredi u stilu neoklasicizima. U planu su bile tri fontane, Sibeles, Neptun  i Apolo, kao i Muzej prirodnih nauka, danas muzej Prado i Botanička basta. Karlos III je, između ostalog, uveo i ulično osvetljenje i dao da se popločaju ulice.

Interesanto je da su ovu fontanu radila tri umetnika, jedan je izvajao samu statuu Sibeles i kočije, drugi lavove, a treći ukrase.

Sibeles, majka zemlje i poljoprivrede, okružena je zgradama Španske banke (Banco de Erspaña) i trima palatama: Palatom Linares (Palacio de Linares) u kojoj se danas nalazi Američka kuća (Casa de América), Palatom Buena vista (Palacio de Buena vista) pretvorenom u generalštab (Cuartel General del Ejército) i Palatom komunikacija (Palacio de las Comunicaciones) u kojoj je danas Centar Sibeles (Centro Cibeles) kao i kancelarija gradonačelnika. Na poslednjem spratu je restoran sa koga se pruža pogled na grad.

Od XVIII veka do danas Sibeles je sa svojim sugrađanima bila svedok mnogih ratova i promena, pa je doživela i izvesna oštećenja. Naime, za vreme građanskog rata Madriđani su svoju najvoljeniju sugrađanku okružili džakovima peska i  zidom od cigli da bi je sačuvali, ali uprkos tome oštećen joj je nos i desna ruka, a i njuška jednog lava.

U XX veku Sibeles je promenila položaj jer sada gleda ka Centru Sibeles dok je ranije bila okrenuta ka fontani Neptun.

Fotografija preuzeta sa Wikimedia Commons

U neposrednom okruženju fontane Sibles nalaze se tri najznačajnija muzeja: Prado (Museo del Prado), Tisen Bornemica (Museo Thyseen-Bornemitza) i Kraljica Sofija (Museo Reina Sofía). Taj kraj oko fontane, poznat kao Umetnički trougao (Triángulo del Arte), od 2008. postao je četvorougao otvaranjem kulturnog centra sa izložbenim prostorom Kajšaforum (Caixaforum).

Umetnički trougao (fotografija preuzeta sa Pinteresta)

Preko puta Muzeja kraljice Sofije nalazi se stanica Atoća (Atocha) sa koje polaze vozovi AVE, prigradski voz i metro. U staničnoj zgradi možete posetiti neverovatno lepu baštu s egzotičnim rastinjem, a na njoj je i najveći sat u Madridu. Trg Atoća krase dve velike glave dece rađene po liku unuka poznatog španskog vajara Antonija Lopesa (Antonio López).

Četvrt ima mnogo trgova sa bezbroj poznatih restorana, kafea i značajnih zgrada.

Tu su Pasahe Dore (Pasaje Doré), bioskop star skoro 100 godina, Štamparija Huan de la Kuesta (Juan de la Cuesta) u kojoj je štampano prvo izdanje „Don Kihota“, zatim Pijaca San Martin (Mercado de San Martín),  spomenik posvećen petorici advokata koji su ubijeni tokom španske tranzicije,  Crkva San Sebastian (San Sebastián) u kojoj je prema verovanju sahranjen Lope de Vega.

Na Trgu Tirso de Molina je statua ovog velikog baroknog pisca. U četvrti su stanovali i čuveni romantičarski pisac Gustavo Adolfo Beker (Gustavo Adolfo Bequer) i impresionistički i postimpresionistički slikar Hoakin Sorolja (Joaquín Sorolla).

Ulica Uertas (Ulica povrtnjaka, Calle de las Huertas), najstarija ulica u Madridu, žila je kucavica ove četvrti koja se završava na Šetalištu Prado (Paseo del Prado). Samo u njoj ima više barova nego u celoj Finskoj, na primer.

Isusova ulica (Calle de Jesús) poznata je po tipičnim barovima  i čuvenim španskim tapasima. El Rábano, La Fábrica, Taberna de la Daniela.

U istoj četvrti nalazi se i Bazilika Isusa od Medinaselija (Basilica Jesús de Medinaceli). U njoj se svakog petka okupljaju vernici da mu poljube stopala i požele tri želje od kojih će se ispuniti samo jedna, a najveće okupljanje je prvog petka u martu kada desetine hiljada vernika dolazi i čeka i po 5 dana da uđe. Na taj dan dolazi i kraljevska porodica.

Zanimljivo je da je veliki barokni dramski pisac, Lope de Vega, živeo u ulici  Servantes, dok je Servantes je živeo u ulici Lopea de Vege. Njih dvojica nisu bili prijatelji, naprotiv, a zato je još intreresantnije da su im ćerke bile u istom manastiru. Lope de Vega je bio bogat i uvek je živeo u istoj kući, a Servantes je životario i menjao boravišta, ali dok je bio u Madridu, uvek u istoj četvrti. Pretpostavlja se da je sahranjen u zajedničkoj grobnici u Manastiru bosih trinitarki  (Convento de las Trinitarias descalzas) u ulici Lope de Vega 18.

Godine 2015. pokrenutra je akcija da se utvrdi da li je Servantes zaista tamo sahranjen. Pokušaj da se analizom DNK utvrdi kome pripadaju tela sahranjena u kripti ovog manastira nije dao rezultate zbog lošeg stanja kostiju. Kako se pretpostavlja, sa njim je, između ostalih, sahranjena i negova žena Katalina i ćerka Lopea de Vege.

Sledeći slavni stanari četvrti su dva pesnika, takođe barokna velikana, i dva velika protivnika: Luis de Gongora (Luis de Góngora) i Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), Da bi napakostio Gongori, Kevedo je kupio kuću u kojoj je stanovao Gongora, a njega izbacio na ulicu.

Fotografija preuzeta sa mibauldeblogs

Ako krenemo dalje ovom četrvrti, naići ćemo na ulicu Prado u kojoj se nalazi madridski Ateneum (Ateneo de Madrid) mesto gde je 1936. organizovano glasanje kako bi se demokratskim putem odlučilo da li Bog postoji. Jednim glasom razlike odlučeno je da Bog ne postoji.

Književna četvrt nudi bezbroj mogućnosti za provod. Pored pomenutih ulica, mnoštvo kafeterija i restorana nalazi se na Trgu Svete Ane (Plaza de Santa Ana) sa statuama Federika Garsije Lorke (Federico Garía Lorca) i Kalderona de la Barke (Calderón de la Barca).

Zatim je tu i Špansko pozorište (Teatro Español), čuvena radnja Ljubičica (La Violeta) o kojoj smo već pisali u jednom od naših blogova, kao i Kuća Mira (Casa Mira) sa čuvenim španskim turonima.

U zgradi Plus Ultra izgrađenoj daleke 1910. godine, danas u vlasništvu istoimene osiguravajuće kuće, na prvom spratu se nalazi sat, Kariljon de Mingote, koji osim što pokazuje vreme nekoliko puta dnevno nudi pravi mali spektakl.

Napravljen je 1993. u čast gradu Madridu, izrada je trajala šest meseci u jednoj holandskoj fabrici sa 135 godina iskustva u proizvodnji zvona, a cena je apsolutna tajna. Težak je tri tone. Ima osamnaest zvona i njegov kompjuter može da reprodukuje oko 500 melodija, a moguće je dodati ih još.

Predstavu izvodi pet figura koje je osmislio Antonio Mingote (po kome sat nosi ime): one predstavljaju Goju, Karlosa III, Vojvotkinju od Albe, toreadora Pedra Romera i jednu madridsku manolu (žiteljku četvrti Lavapjes). Figure su visoke 140 cm i svaka se kreće drukčije.

Nastavimo li dalje, naići ćemo na hotel Palas sa 400 soba koji je prvi u Madridu uveo WC i interfon.

Završavamo ovo malo predstavljanje Književne četvrti još jednom zanimljivošću. Svi koji su gledali špansku seriju „Kuća od papira“ (La Casa de papel) prepoznaće nešto od ovoga što ćemo sada ispričati. Neke scene iz ove serije snimane su u Ministarstvu za razvoj (Ministerio de Fomento) jer je bilo nemoguće snimati ih u banci koja, osim sistema za čuvanje trezora, poseduje najsavremenije bezbednosne sisteme, senzore i kamere.

Ali o tome ćemo vam pričati u jednom od narednih članaka.

ŠPANSKI NOBELOVCI

Da li ste znali da Španci imaju 8 nobelovaca?

Sada ćemo vam ih predstaviti:

     1. José de Echegaray  (1832-1916)

Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine  Hose de Ećegaraj.  Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni  matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“

   2. Jacinto Benavente (1866-1954)

Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.

3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)

1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.

4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)

Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.

5.  Severo Ochoa  (1905-1993)

Još  jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo  da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).

6. Vicente Aleixandre (1898-1984)

Ova Nobelova nagrada  dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada  ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.

7. Camilo José Cela (1916-2002)

Godine 1989.  peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).

Ovom nagradom je odato priznanje španskom romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i snažna,  koja pokazuje različite načine čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.

 8. Mario Vargas Llosa (1936-)

Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.

Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka. Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja

Amantes de Teruel

Da li ste znali da i Španci imaju Romea i Juliju?

To su  Dijego de Marsilja i Izabel de Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.

A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu  živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.

U istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.

Dijego joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri. Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.

Izabel se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.

Budući da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.

Sve se to odigralo 1217. godine.

Zašto se kaže da u tome ima i nešto istine?

Naime, Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.

U svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.

Ove dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.