Danas ćemo vam predstaviti recept za čuvene španske uštipke (churros) koji se služe s toplom čokoladom. Vrlo su jednostavni za spremanje i izuzetno popularni u Španiji. Mogu da se jedu za doručak ili za užinu, a kućna verzija može da bude bolja od mnogih kupovnih.
Na Internetu ćete naći
bezbroj recepata, ali su sastojci uglavnom isti. Razlika je u tome da li ih
pune ili ih jedu samo sa čokoladom.
Pre nego što vam damo
recept reći ćemo vam nekoliko interesantnih stvari.
Španski uštipci vode
poreklo verovatno još iz vremena kada su Španijom vladali Arapi. Čuveni pisci Kevedo (Quevedo) i Lope de Vega
(Lope de Vega) pominju ih u svojim tekstovima. Nekoliko vekova kasnije pominju
se u „Diccionario general de la cocina“.
Za pravljenje španskih
uštipaka izuzetno je važno da imate takozvanu ćureru (mašinica za istiskivanje
testa za uštipke). Ukoliko je nemate, može da posluži i poslastičarski fišek.
Ako se pitate gde u
Madridu mogu da se jedu dobri uštipci (churros) onda je sigurno jedno od
najboljih mesta za to Ćokolaterija San Hines (Chocolatería San Ginés).
Ona postoji već više od sto
godina. Za sve to vreme uspeli su da zadrže prepoznatljiv kvalitet, pa ne treba
da čudi ako isped njihovog lokala vidite red onih koji čekaju na mesto.
Danas San Hines radi 24 časda dnevno tokom
cele godine.
Sastojci:
250 gr pšeničnog brašna
250 ml vode
Kašičica soli (oko 8 grama)
Šećer za posipanje (može i ne mora)
Maslinovo ili
suncekretovo ulje za prženje
Pribor:
Kuhinjski papir
Poslastičarski fišek
Priprema:
U široku posudu sipamo
brašno. U drugi sud sipamo vodu i so i zagrejemo je do tačke ključanja. Kada
provri, sipamo brašno i drvenom kašikom mešamo dok ne dobijemo lepljivu čvrstu
masu.
Dobijenu masu sipamo u
poslastičarski fišek. Ovaj korak je bitan. U uštipcima ne bi trebalo da bude
vazduha jer će onda poskakivati u tiganju i možete da se opečete. Na vrhu fišeka
bi trebalo da bude nastavak u obliku zvezde da biste dobili tipične
uštipke sa brazdama.
Oblik možete da birate.
Mogu biti u obliku mašnica, štapića ili kako već želite. Kako biste dobili
dužinu željenu dužinu, koristite makaze da testo presečete kada vam je uštipak dovoljno
dugačak.
Uštipci se prže u dubokom
ulju zagrejanom na 200 stepeni.
Za prženje se smanji
temperatura da ne zagore.
Kada ih izvadite iz tiganja
stavljajte ih na kuhinjski papir da upije višak ulja.
Pred poluženje možete da
ih pospite običnim ili šećerom u prahu.
Naravno, neizostavan
dodatak uštipcima je topla čokolada.
Evo kako možete de je
spremite
U posudu sipajte mleko i
zagrejte ga. U njega dodajte kakao pomešan sa skrobom ili majcenom i nekoliko
kockica ili štanglu-dve čokolade. Mešajte dok ne provri i skinite sa vatre. Kad
čokolada prestane da ključa ponovo je vratite na vatru do ključanja i skuvajte
do kraja stalno mešajući.
Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer
i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći. Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku,
narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad
je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene
ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.
Radnja je osnovana 1915.godine i
već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi,
kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.
Radnju je pomenute godine
osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je
želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo
je posao koji danas vode njihove unuke.
Ove bombone se mogu naći i u
drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.
Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.
Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.
Kad je Madrid 1561. godine
postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se
širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to
prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i
onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance
na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko
širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti
prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati
upravo takvim susretom kontrasta.
Mapa Madrida (XVII vek)
Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija
(Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i
preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na
sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih
ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova.
Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali
ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda
(Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod
koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena
savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu.
Mapa Madrida iz 1831.
U Madridu bi vam trebalo
strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak
važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili
Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i
neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta
lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod
nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio
tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.
Od svih crkava koje su
postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička
vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su
istorijski tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo
bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača,
pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po
starosti i po veličini – od XII do XX v.
i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu
turu za dušu.
Iglesia de los Jerónimos (iz XVI veka)
U jednom od najpoznatijih
špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane
bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da
je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju
popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se
večera kasno, oko 22h, a posle toga počinju
vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre
podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.
Jedan od načina da se zabavite
jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa
svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni
način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili
kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na
“strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del
Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama
imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.
Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.
Park Retiro u Madridu
Kao što svaka porodica krije
poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju
na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na
svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim
vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće
imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja
običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće
naprosto očaran ovim avanturama.
Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.
Sigurna sam da svi Vi znate o španskoj kuhinji bar neke osnovne stvari. U ovoj rubici ćemo se potruditi da Vam damo neke zanimljive i tipčne recepte koje možete i Vi sami da spremite. Pošto je Španija velika zemlja i ima 17 autonomnih oblasti, ima i raznovrsnu kuninju. Potrudićemo se u ovoj rubrici da Vam predstavimo recepte iz svih krajeva.
Danas ću Vam, za početak, dati jedan jednostavan recept koji sam pre mnogo godina našla u časopisu TELVA kao novogodišnju poslasticu i od tada ga pravim i uživam u njemu ne samo za praznike već u svakoj prilici kada mi se jede nešto slatko, a brzo se pravi.
Ja sam ovaj kolač nazvala ŠPANSKI KOLAČ.
Da budem iskrena, nisam sigurna da li je to baš tipičan španski slatkiš jer ga više nigde nisam ni videla ni probala. Ali to ništa ne menja. Našla sam ga u španskom časopisu pa neka bude tako.
Zašto je ovaj recept dobar?
Pre svega zato što je jednostavan za pravljenje i nije skup.
Savet je da ga napravite dan ranije ali isto je ukusan i ako se jede istog dana.
Potrebni sastojci:
Čokolada za kuvanje od 200 gr
5 jaja
jedna slatka pavlaka
Posebno umutiti žumanca i belanca. Ostaviti da stoje dok se čokolada ne istopi.
Da bi se čokolada bolje istopila u šerpu sipajte vode za jedan prst i na laganoj vatri topite čokoladu stalno mešajući. Kada je čokolada malo prohlađena prvo se stave žumanca pa se sve izmeša. Zatim se sipaju belanca i meša se da se dobije fina homogena masa.
U pleh od rerne staviti foliju i napraviti kadicu dužine pleha, a širina kolača će biti širina folije. Folija se dobro namaže puterom pa se u nju sipa masa koja se peče u zagrejanoj rerni na 180 stepeni ravno 15 minuta. Kada sipate masu u kadicu gledajte da masa bude raspoređena jednako da ne bi izgorelo na mestima gde je masa tanja. Kada je kolač gotov stavi se na kuhinjsku krpu naopako da bi se lakše skinula folija. Dok se kolač hladi umutiti slatku pavlaku sa dve kašike prah šećera i jednom vanilicom. Kada je kolač ohladjen namazati ga šlagom i urolati. Kolač treba da bude umotan u krpu i da tako stoji u frižideru.
Ukoliko Vam kolač pukne nemojte se sekirati. Izgledaće kao piramida i možda je tako i lepši.
Sigurna sam da će Vam se dopasti i da će Vam gosti tražiti recept.
Prijatno!
Mala napomena: Drugarica mi je skrenula pažnju da nije dobro peći u foliji i savetuje pečenje u nekoj posudi koja ima dimenzije kadice. To su najbolje dimenzije jer kolač nije ni tanak ni debeo. Ima savršenu debljinu i lako se urola.
