Danas ćemo vam predstaviti tipičan
uskršnji slatkiš koji se priprema u celoj Španiji. To može da bude i predlog za
lep i lagan doručak, a na našim prostorima je i te kako poznat.
Reč je o prženicama s medom. Ako umesto meda neko voli drugi dodatak
može i sa tim da ih posluži. Na primer, sa poslastičarskim kremom (od žumanaca,
šećera,
brašna i mleka).
Recept je vrlo jednostavan.
Za razliku od naših, španske prženice
su slatke. Za njih su nam potrebni sledeći sastojci:
Vekna hleba od prethodnog dana
½ mleka
Kora limuna, a po želji može i kora pomorandže
Štapić cimeta
3 jajeta
Maslinovo ili suncokretovo ulje, po izboru
200 gr meda
60 ml vode
Priprema
U šerpu sipamo mleko i dodamo struganu koru limuna ili pomorandže i štapić cimeta, pa stavimo sve da provri. Zatim mleko skinemo sa ringle, poklopimo ga i ostavimo pet do deset minuta da se svi začinski mirisi što bolje izmešaju.
U međuvremenu umutimo jaja, a hleb isečemo na kriške debljine oko 1,5 cm.
U tiganju zagrejemo
ulje.
Svaku krišku hleba
potopimo sa obe strane prvo u mleko, pa zatim u jaje i spuštamo u već zagrejano
ulje.
Kriške pržiti s obe strane dok ne dobiju zlatnu boju i spuštati ih na papirni ubrus da upije višak ulja. I spremne su za jelo.
Ukoliko ne volite med, možete ih posuti šećerom i tako ih poslužiti.
Kao i svaki
grad i Madrid ima svoje tajne, neka skrivena mesta na kojima možete uživati u
autentučnim prizorima i kupiti ili degustirati najkvalitetnije proizvode koji
se desetinama godina prave zanatlijski sa nepromenjenim ukusom i kvalitetom. Pored čuvenih prodavnica turona i
bombona od ljubičice o kojima smo već pisali, u najlešem delu Madrida, četvrti
Salamanka, krije se radnjica u kojoj ćete naći veliki izbor čokolada i bombona.
Radnju je 1852. osnovao pradeda sadašnjeg vlasnika.
Fotografija preuzeta sa @travelreport
PTIČICA
je mala radnja sa vrlo brižljivo uređenim izlogom. Kad se uđe, nailazi
se na pult sa starinskom vagom, tradicionalnim staklenim teglama i mnogo kutija
različitih veličina u koje pakuju svoje proizvode.
Prijatan ambijent i izuzetna
usluga uvek su bili njihov prepoznatljiv znak. A proizvodi se rade zanatlijski
sa sastojcima vrhunskog kvaliteta.
Radnja se u početku nalazila na poznatom madridskom trgu Kapija
sunca (La Puerta del Sol), a 1969. preseljena je u ulicu Viljanueva
(Villanueva, 14) gde se i danas nalazi. U toku svoje duge istorije bila je
svedok mnogih istorijskih događaja kao što je ubistvo Hosea Kanalehasa (José
Canalejas) 1912, u to vreme predsednika Ministarskog saveta. Pošto je obavio
kupovinu u radnji LA PAJARITA, izašao je i stao pred izlog knjižare San Martin
(San Martín). Tu je na njega izvršen atentat čime je prekinut program njegovih
reformi.
Osim toga, bila je svedok promena koje su se desile na samom trgu,
odnosno rekonstrukcija koje je trg doživeo 1856. i 1986.
O slavi ove radnje govori i jedna anegdota. Naime, princeza
Kristina de Borbon (Cristina de Borbón), ćerka kralja Alfonsa XIII, sećajući se
nekih događaja iz svog detinjstva, ispričala je da je jednom prilikom sa bratom
pobegla na ulicu ali su, naravno, odmah otkriveni i vraćeni kući. Princeza se
tada prisetila da su ona i brat imali nameru da odu u radnju La Pajarita da kupe slatkiše.
@rinconesdemadrid
Danas ova radnja ima svoje stalne klijente koji kod njih redovno
naručuju. Među njima su španski Senat i Parlament.
O tome koliko je radnja bila popularna govori i to što je jedna
sarsuela dobila ime po njoj.
Radnja je, između ostalog, poznata i po tome što kvalitet njihovih
slatkiša ne opada. Koriste se uvek iste sirovine i održava se sedamnaest ukusa.
Jagoda, ananas, anis, kafa, menta, limun, pomorandža, čokolada itd,
prepoznatljivi su ukusi njihovi bombona.
@revistaHSM
Svoje ime lokal duguje čuvenom španskom piscu Migelu de Unamunu
(Miguel de Unamuno).
Naime, osnivač radnje se sastajao sa grupom prijatelja u kafeu Levante čiji je posetilac bio i pomenuti
pisac koji je imao običaj da pravi ptičice od papira. Kada su budućeg vlasnika
pitali kako će nazvati lokal on je pogledao u ptičice i odlučio da će se njegov
lokal baš tako i zvati.
A kako i samo ime kaže, njihov najpoznatiji proizvod su čokoldice u
obliku ptičica.
Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju.
Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.
Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.
Učesnici procesije
Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíasi hermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.
Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.
Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.
Kako izgleda grad u toku Velike sedmice
Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.
Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.
Gastronomija
Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolačmona de Pascuasa čokoladnim jajetom.
@mundodeportivo
Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju
Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.
Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:
Cveti
La Estrella
Ponedeljak
San Gonzalo
Utorak
San Benito
Sreda
Los Panaderos
Četvrtak
La Quinta Angustia
Madrugá (noć između četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder, La Macarena, La Esperanza de Triana
Petak
El Cachorro
U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.
Još neke poznate procesije su:
Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci.
Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).
I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije.
*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:
Danas ćemo vam predstaviti recept za čuvene španske uštipke (churros) koji se služe s toplom čokoladom. Vrlo su jednostavni za spremanje i izuzetno popularni u Španiji. Mogu da se jedu za doručak ili za užinu, a kućna verzija može da bude bolja od mnogih kupovnih.
Na Internetu ćete naći
bezbroj recepata, ali su sastojci uglavnom isti. Razlika je u tome da li ih
pune ili ih jedu samo sa čokoladom.
Pre nego što vam damo
recept reći ćemo vam nekoliko interesantnih stvari.
Španski uštipci vode
poreklo verovatno još iz vremena kada su Španijom vladali Arapi. Čuveni pisci Kevedo (Quevedo) i Lope de Vega
(Lope de Vega) pominju ih u svojim tekstovima. Nekoliko vekova kasnije pominju
se u „Diccionario general de la cocina“.
Za pravljenje španskih
uštipaka izuzetno je važno da imate takozvanu ćureru (mašinica za istiskivanje
testa za uštipke). Ukoliko je nemate, može da posluži i poslastičarski fišek.
Ako se pitate gde u
Madridu mogu da se jedu dobri uštipci (churros) onda je sigurno jedno od
najboljih mesta za to Ćokolaterija San Hines (Chocolatería San Ginés).
Ona postoji već više od sto
godina. Za sve to vreme uspeli su da zadrže prepoznatljiv kvalitet, pa ne treba
da čudi ako isped njihovog lokala vidite red onih koji čekaju na mesto.
Danas San Hines radi 24 časda dnevno tokom
cele godine.
Sastojci:
250 gr pšeničnog brašna
250 ml vode
Kašičica soli (oko 8 grama)
Šećer za posipanje (može i ne mora)
Maslinovo ili
suncekretovo ulje za prženje
Pribor:
Kuhinjski papir
Poslastičarski fišek
Priprema:
U široku posudu sipamo
brašno. U drugi sud sipamo vodu i so i zagrejemo je do tačke ključanja. Kada
provri, sipamo brašno i drvenom kašikom mešamo dok ne dobijemo lepljivu čvrstu
masu.
Dobijenu masu sipamo u
poslastičarski fišek. Ovaj korak je bitan. U uštipcima ne bi trebalo da bude
vazduha jer će onda poskakivati u tiganju i možete da se opečete. Na vrhu fišeka
bi trebalo da bude nastavak u obliku zvezde da biste dobili tipične
uštipke sa brazdama.
Oblik možete da birate.
Mogu biti u obliku mašnica, štapića ili kako već želite. Kako biste dobili
dužinu željenu dužinu, koristite makaze da testo presečete kada vam je uštipak dovoljno
dugačak.
Uštipci se prže u dubokom
ulju zagrejanom na 200 stepeni.
Za prženje se smanji
temperatura da ne zagore.
Kada ih izvadite iz tiganja
stavljajte ih na kuhinjski papir da upije višak ulja.
Pred poluženje možete da
ih pospite običnim ili šećerom u prahu.
Naravno, neizostavan
dodatak uštipcima je topla čokolada.
Evo kako možete de je
spremite
U posudu sipajte mleko i
zagrejte ga. U njega dodajte kakao pomešan sa skrobom ili majcenom i nekoliko
kockica ili štanglu-dve čokolade. Mešajte dok ne provri i skinite sa vatre. Kad
čokolada prestane da ključa ponovo je vratite na vatru do ključanja i skuvajte
do kraja stalno mešajući.
Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer
i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći. Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku,
narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad
je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene
ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
Pre nego što vam ispričamo priču
o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.
To je slatkiš, uglavnom u obliku
pravougaonika ili okrugao, napravljen od
pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.
Turon se jede najviše u vreme
božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.
Prema nekim izvorima, poreklo
turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su
za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.
Druga verzija podržava priču da
je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za
pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski, njegov kvalitet ostaje nepromenjen.
Postoje dve vrste turona, tvrdi
i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod
mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele
oblande.
Najpoznatiji tvrdi turon je iz
grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.
Razne vrste turona
Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima,
možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi
na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.
Radnju je osnovao Luis Mira koji je
živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da
svoj proizvod predstavi i izvan Hihone
i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.
Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj
Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje,
tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.
Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom
kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske
kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.
Danas se u Kući Mira mogu naći i
proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.
Osim vrlo primamljivog izloga
unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.
U dnu radnje nalazi se portret osnivača
Luisa Mire.
Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.
Kuća
Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira)
dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u
velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.
U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.
Radnja je osnovana 1915.godine i
već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi,
kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.
Radnju je pomenute godine
osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je
želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo
je posao koji danas vode njihove unuke.
Ove bombone se mogu naći i u
drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.
Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.
Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.
Jednog dana u maju pomenute godine
Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi
sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su
služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić
popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja,
već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao
da je mačka“. (Parece un gato)
Hrabri vojnik je skinuo mavarsku
zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.
Od tog trenutka hrabri vojnik je
postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog
broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi
potomci.
Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.
Ali da li je to jedina i stvarna
priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda
tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog
vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali.
Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno
porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak
sećanja na događaj.
Postoje jos dve teorije. Prva od njih
se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi
izbegli plaćanje putarine.
I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.
Na ulicama Madrida… Kampanja koja apeluje: Živi i pusti druge da spavaju. Mačke i mačori, izlazimo a da ne smetamo nikome.
Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO? Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.
Danas u Madridu postoji ulica Alvaresa Gata u čast dvorskog pesnika iz 15.veka, potomka onog hrabrog mladića.
Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.
Kad je Madrid 1561. godine
postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se
širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to
prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i
onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance
na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko
širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti
prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati
upravo takvim susretom kontrasta.
Mapa Madrida (XVII vek)
Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija
(Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i
preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na
sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih
ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova.
Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali
ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda
(Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod
koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena
savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu.
Mapa Madrida iz 1831.
U Madridu bi vam trebalo
strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak
važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili
Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i
neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta
lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod
nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio
tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.
Od svih crkava koje su
postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička
vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su
istorijski tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo
bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača,
pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po
starosti i po veličini – od XII do XX v.
i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu
turu za dušu.
Iglesia de los Jerónimos (iz XVI veka)
U jednom od najpoznatijih
špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane
bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da
je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju
popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se
večera kasno, oko 22h, a posle toga počinju
vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre
podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.
Jedan od načina da se zabavite
jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa
svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni
način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili
kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na
“strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del
Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama
imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.
Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.
Park Retiro u Madridu
Kao što svaka porodica krije
poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju
na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na
svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim
vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće
imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja
običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće
naprosto očaran ovim avanturama.
Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.
