Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer
i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći. Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku,
narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad
je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene
ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
Pre nego što vam ispričamo priču
o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.
To je slatkiš, uglavnom u obliku
pravougaonika ili okrugao, napravljen od
pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.
Turon se jede najviše u vreme
božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.
Prema nekim izvorima, poreklo
turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su
za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.
Druga verzija podržava priču da
je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za
pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski, njegov kvalitet ostaje nepromenjen.
Postoje dve vrste turona, tvrdi
i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod
mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele
oblande.
Najpoznatiji tvrdi turon je iz
grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.
Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima,
možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi
na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.
Radnju je osnovao Luis Mira koji je
živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da
svoj proizvod predstavi i izvan Hihone
i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.
Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj
Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje,
tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.
Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom
kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske
kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.
Danas se u Kući Mira mogu naći i
proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.
Osim vrlo primamljivog izloga
unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.
U dnu radnje nalazi se portret osnivača
Luisa Mire.
Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.
Kuća
Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira)
dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u
velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.
U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.
Radnja je osnovana 1915.godine i
već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi,
kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.
Radnju je pomenute godine
osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je
želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo
je posao koji danas vode njihove unuke.
Ove bombone se mogu naći i u
drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.
Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.
Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.
Jednog dana u maju pomenute godine
Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi
sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su
služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić
popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja,
već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao
da je mačka“. (Parece un gato)
Hrabri vojnik je skinuo mavarsku
zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.
Od tog trenutka hrabri vojnik je
postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog
broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi
potomci.
Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.
Ali da li je to jedina i stvarna
priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda
tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog
vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali.
Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno
porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak
sećanja na događaj.
Postoje jos dve teorije. Prva od njih
se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi
izbegli plaćanje putarine.
I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.
Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO? Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.
Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.
Kad je Madrid 1561. godine
postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se
širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to
prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i
onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance
na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko
širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti
prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati
upravo takvim susretom kontrasta.
Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija
(Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i
preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na
sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih
ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova.
Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali
ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda
(Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod
koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena
savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu.
U Madridu bi vam trebalo
strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak
važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili
Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i
neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta
lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod
nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio
tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.
Od svih crkava koje su
postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička
vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su
istorijski tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo
bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača,
pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po
starosti i po veličini – od XII do XX v.
i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu
turu za dušu.
U jednom od najpoznatijih
špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane
bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da
je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju
popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se
večera kasno, oko 22h, a posle toga počinju
vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre
podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.
Jedan od načina da se zabavite
jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa
svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni
način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili
kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na
“strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del
Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama
imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.
Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.
Kao što svaka porodica krije
poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju
na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na
svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim
vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće
imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja
običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće
naprosto očaran ovim avanturama.
Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.
Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine Hose de Ećegaraj. Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“
2. Jacinto Benavente (1866-1954)
Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.
3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)
1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.
4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)
Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.
5. Severo Ochoa (1905-1993)
Još jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).
6. Vicente Aleixandre (1898-1984)
Ova Nobelova nagrada dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.
7. Camilo José Cela (1916-2002)
Godine 1989. peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).
Ovom nagradom je odato priznanje španskom
romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i
snažna, koja pokazuje različite načine
čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.
8. Mario Vargas Llosa (1936-)
Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.
Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od
policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka.
Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja
To
su Dijego de Marsilja i Izabel de
Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.
A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.
U
istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.
Dijego
joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri.
Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen
otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od
pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u
rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije
sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.
Izabel
se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu
spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.
Budući
da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i
priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove
kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i
ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred
kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za
oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja
je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.
Sve
se to odigralo 1217. godine.
Zašto
se kaže da u tome ima i nešto istine?
Naime,
Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena
zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su
zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.
U
svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.
Ove
dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili
u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.
Napomena: španska i meksička
tortilja imaju zajedničko samo ime. U nastavku ćete videti i zašto.
Ovo je tipično špansko jelo
koje može da se služi na više načina.
Sastojci
za 4 osobe:
–
8 celih jaja
–
1 kg krompira
–
oko 400 ml ulja
– crnoga luka (ovo nije obavezan sastojak, samo
za one kojima se sviđa)
–
soli po ukusu
Kromprir se oljušti i iseče na tanke listiće. Ako se pravi
sa lukom, onda se i on očisti i sitno iseče, pa se sve zajedno spusti u tiganj
sa zagrejanim uljem i isprži tako da krompir ostane svetao. Zatim se potpuno
ocedi, a tri kašike od toga ulja se stave u tiganj u kome će se tortilla peći.
Krompir (s lukom) pomeša se s dobro ulupanim jajima i solju i izlije se i prži
na laganoj vatri. Tiganj stalno pomerati držeći ga za ručku da se tortilja ne
zalepi za dno. Drvenom varjačom odlepiti ivice, a kad je odozdo dobilo rumenu
boju, poklopiti, prevrnuti i sa poklopca vratiti u tiganj da se isprži i druga
strana (ona koja je bila gornja).
Gotova tortilja se servira na velikom plitkom tanjiru,
a seče se na kriške kao torta ili na
kockice. U svaku kockicu možete zabosti čačkalicu, pa ćete dobiti tape. Može da
se služi topla ili hladna, sa ili bez majoneza, a uz dodatak neke salate imaćete
kompletnu večeru.
Ovi sastojci su osnovni i najčešći, ali tortilja može da se
obogati seckanom šunkom, tunjevinom, crvenom paprikom ili nečim drugim, shodno
ukusu i nameni. A može se praviti i od karfiola umesto krompira. Uz malo mašte dobićete svoje originalno jelo.
Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako
(Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene
verzije ili imena od milja.
Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco,
srp. Franjo).
To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku.
Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao
najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je
zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni
di Pietro Bernardone).
Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da
živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je
pomoć trebala.
Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.
U Egiptu je bezuspepšno pokušao preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog
svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi
se 4.oktobra.
Pa otkuda onda nadimak Pako?
Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju
oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od
prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.
U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:
Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista
Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator
Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg
španskog stripa „Mortadelo i Filemon“
Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac
Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac
A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose
(José) zovu Pepe.
Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova
latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo- tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime
se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta (José de Nazaret, ili u starošp. obliku
Josepe), muž Device Marije (Virgen María).
U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan
očeva.
Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti
svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo
700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve
nedelje u maju.
Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno
su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu,
najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas
(Gonzáles Byass).
Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la
Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na
reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje.
U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim
imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši
urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji
predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je
svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.