Tag: Španija

Posted on

ŠPANSKI NOBELOVCI

Da li ste znali da Španci imaju 8 nobelovaca?

Sada ćemo vam ih predstaviti:

     1. José de Echegaray  (1832-1916)

Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine  Hose de Ećegaraj.  Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni  matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“

   2. Jacinto Benavente (1866-1954)

Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.

3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)

1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.

4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)

Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.

5.  Severo Ochoa  (1905-1993)

Još  jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo  da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).

6. Vicente Aleixandre (1898-1984)

Ova Nobelova nagrada  dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada  ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.

7. Camilo José Cela (1916-2002)

Godine 1989.  peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).

Ovom nagradom je odato priznanje španskom romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i snažna,  koja pokazuje različite načine čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.

 8. Mario Vargas Llosa (1936-)

Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.

Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka. Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja

Posted on

Amantes de Teruel

Da li ste znali da i Španci imaju Romea i Juliju?

To su  Dijego de Marsilja i Izabel de Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.

A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu  živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.

U istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.

Dijego joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri. Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.

Izabel se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.

Budući da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.

Sve se to odigralo 1217. godine.

Zašto se kaže da u tome ima i nešto istine?

Naime, Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.

U svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.

Ove dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.

Posted on

TORTILJA OD KROMPIRA

Napomena: španska i meksička tortilja imaju zajedničko samo ime. U nastavku ćete videti i zašto.

španska tortilja
meksička tortilja

Ovo je tipično špansko jelo koje može da se služi na više načina.

Sastojci za 4 osobe:

– 8 celih jaja

– 1 kg krompira

– oko 400 ml ulja

–  crnoga luka (ovo nije obavezan sastojak, samo za one kojima se sviđa)

– soli po ukusu

Kromprir se oljušti i iseče na tanke listiće. Ako se pravi sa lukom, onda se i on očisti i sitno iseče, pa se sve zajedno spusti u tiganj sa zagrejanim uljem i isprži tako da krompir ostane svetao. Zatim se potpuno ocedi, a tri kašike od toga ulja se stave u tiganj u kome će se tortilla peći. Krompir (s lukom) pomeša se s dobro ulupanim jajima i solju i izlije se i prži na laganoj vatri. Tiganj stalno pomerati držeći ga za ručku da se tortilja ne zalepi za dno. Drvenom varjačom odlepiti ivice, a kad je odozdo dobilo rumenu boju, poklopiti, prevrnuti i sa poklopca vratiti u tiganj da se isprži i druga strana (ona koja je bila gornja).

Gotova tortilja se servira na velikom plitkom tanjiru, a  seče se na kriške kao torta ili na kockice. U svaku kockicu možete zabosti čačkalicu, pa ćete dobiti tape. Može da se služi topla ili hladna, sa ili bez majoneza, a uz dodatak neke salate imaćete kompletnu večeru.

Ovi sastojci su osnovni i najčešći, ali tortilja može da se obogati seckanom šunkom, tunjevinom, crvenom paprikom ili nečim drugim, shodno ukusu i nameni. A može se praviti i od karfiola umesto krompira.  Uz malo mašte dobićete svoje originalno jelo.

Posted on

PAKO i PEPE (PACO y PEPE)

Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako (Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene verzije ili imena od milja.

Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco, srp. Franjo).

To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku. Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni di Pietro Bernardone).

Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je pomoć trebala.

Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.

U Egiptu je bezuspepšno pokušao  preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi se 4.oktobra.

Pa otkuda onda nadimak Pako?

Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.

U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:

Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista

Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator

Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg španskog stripa „Mortadelo i Filemon“

Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac

Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac

A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose (José) zovu Pepe.

Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo-  tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta  (José de Nazaret, ili u starošp. obliku Josepe), muž Device Marije (Virgen María).

U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan očeva.

Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo 700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve nedelje u maju.

Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu, najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas (Gonzáles Byass).

Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje. U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.

Posted on

Kartezijanski manastir (Monasterio de la Cartuja)

Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se  danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.

Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata),  svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.

Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.

U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a  najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.

Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela  ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.

Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.

     

Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.

Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.

Vanja Kudra

Posted on

Ratoncito Pérez

Dragi prijatelji,

Kako smo obećali  prošlog puta danas ćemo vam ispričati jednu zanimljivu priču koja postoji i kod nas. Reč je o Zubić Vili. Kod Španaca je to mišić Peres (Ratoncito Pérez), a kod nas bi to bio mišić Peca.

Pitaćete se, sigurno, zašto mišić Peca. Pa, evo jedne simpatične pričice koja „objašnjava“ zašto baš on.

Svi znamo da nije prijatno kada deci ispadaju zubići, a mnoga deca se toga i plaše.

Zato se roditelji trude da im to predstave kao lep i simpatičan događaj uz  koji idu i pokloni.

Tu zapravo i počinje  naša priča.

Svojevremeno je regentkinja Marija Kristina koja je imala sina, budućeg kralja Alfonsa XIII, zamolila svog ispovednika Luisa Kolomu da napiše neku pričicu kojom će sinu, koga je zvala Bubi, olakšati ispadanje mlečnih zubića.  Luis Koloma je napisao priču o mišiću Peci mada je prvo pominjanje ove ličnosti zabeleženo desetak godina ranije u delu španskog pisca Benita Peresa Galdosa.

Pošto je ovaj lik postao toliko popularan, madridske vlasti su 2003. godine odlučile da mu u ulici Arenal broj 8 posveti ploču-obeležje, a u kući na koju je postavljena nalazi se muzej mišića Pece.

Na ploči piše:

Prema priči koju je otac Koloma napisao za kralja Alfonsa XIII kad je bio dete, ovde je u jednoj kutijni od keksa u poslastičarnici Prast, živeo Miš Peres.
Originalni rukopis čuva se u madridskoj Kraljevskoj biblioteci.

Deci je vrlo zanimljivo da vide gde je živeo njihov junak, a organizuju im se i razne i razne radionice.

Šta radi mišić Peca?

Kada nekom detetu ispadne zubić ono ga ostavi ispod jastuka da bi ga zatim Peca uzeo  i umesto njega ostavio novčić ili slatkiše, a ponekad i neku igračku.

Posle prve priče o Peci mnogi pisci i umetnici su kasnije različitim dodacima obogatili ovaj dragi i simpatični lik. Danas ćemo vam prepričati jednu od njih. Deci je sigurno zabavna, a verujemo da će biti i vama.

Bila jednom jedna ostriga koja je bila  vrlo tužna jer je izgubila svoj biser. Njena prijateljica hobotnica koja je živela na dnu mora obećala joj je pomoć u traženju bisera koji je bio beo, tvrd, mali i sjajan. Kada je odlazila, hobotnica je srela kornjaču i sve joj ispričala, a kornjača je srela mišića Pecu koji se šetkao po plaži. Ispričala mu je tužnu priču njihove prijateljice ostrige i mišić Peca je čvrsto odlučio da joj pomogne. Prvo je našao jedno dugme koje je bilo belo, malo i sjajno ali nije bilo čvrsto. Nastavio je da traži i naišao je na jedan novčić koji je bio čvrst, beo i sjajan ali nije bio mali. Tužan što nikako ne nalazi ništa što bi zamenilo biser vratio se u svoje odaje iza ormara u sobi jednog dečaćića.

Na dečakovom noćnom stočiću je bio zubić koji mu je ispao. Zubić je bio mali, beo, sjajan i čvrst i to je bilo upravo ono što je naš Peca tražio.

Peca  uzima zubić i umesto njega stavlja novčić, pa hitrim korakom odlazi kod kornjače, daje joj zubić, ona ga odnosi hobotnici, a ona ostrigi koja je zubić stavila na mesto bisera. Bila je vrlo srećna jer niko nije primetio razliku.

Od tada, kad neko dete izgubi mlečni zubić, stavlja ga ispod jastuka, a u toku noći naš mišić Peca mu umesto zubića ostavlja novčić.

Posted on

ZANIMLJIVOSTI (španska prezimena)

Danas ćemo vam o Španiji ispričati nekoliko zanimljivih stvari koje možda niste znali, a trebalo bi da znate ako želite da upoznate tu lepu i raznoliku zemlju.

Da li vam je poznato da žena prilikom udaje u Španiji ne uzima muževljevo prezime? Ta mogućnost nije predviđena. Tradicionalno svaka osoba ima dva prezimena, prvo je očevo a drugo majčino i ta prezimena nosi celog života.

Pa kako to onda izgleda u jednoj porodici koja ima i decu?

Evo primera:

Žena                                                                 Muž

Laura Castro Flores                                    Antonio García Muñoz

 

Dete

Fernando  García Castro

 

Dakle, kad se dete rodi, dobija prvo prezime oca i, na drugom mestu, prvo prezime majke, što su zapravo prezimena deda po očevoj i majčinoj liniji.

Naravno, žena uvek može da kaže da je supruga tog i tog, ali u zvaničnim dokumentima stoje samo njena dva prezimena, to jest, prvo prezime oca, pa prvo prezime majke.

Ako upoznate dvoje ljudi (muškarca i ženu) sa istim prezimenima, to znači da nisu supružnici, već brat i sestra.

Kada smo već kod prezimena, da vas pitamo još nešto. Da li znate šta znači kada nekoj devojci kažu da joj je „prošao pirinač“?

Da bismo došli do toga reći ćemo vam nekoliko stvari  vezanih za obavljanje čina venčanja u Španiji.

U vreme Frankove diktature crkveni brak je bio jedini važeći, što znači da dvoje ljudi venčano u crkvi ne moraju da se venčavaju i na građanski način.

Danas su se stvari promenile mada je za većinu Španaca i dalje crkveno venčanje važnije, iako nema zakonsku vrednost.

Građansko venčanje se ne proslavlja kao i crkveno, bar ne kod većine Španaca.

Posle sklapanja braka u crkvi, mladence pri izlasku zasipaju pirinčem. Kao i žito, pirinač je simbol obilja, sreće i rodnosti.

Otuda i šaljivi izraz da je nekoj devojci prošao pirinač, odnosno da joj je prošlo vreme za udaju.

 

Sledeće nedelje ćemo Vam pisati o običaju dvanaest zrna groždja, kao i o mišiću Peresu (Ratoncito Pérez).

Posted on

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…Pazle koje spojene u jedno čine Granadu – glavni grad istoimene andalužanske provincije na jugu Španije, koja je bila i teritorija nekadašnje mavarske kraljevine. U ovom gradu sigurno ćete osetiti pravi duh Španije, gostoljubljivost i uživati na svakom koraku. Mnogi koji su je posetili ističu da su se baš u ovom  gradu osećali najprijatnije i najviše su uživali.

Granada je ralativno mali grad u kom ćete na većinu mesta moći da stignete peške. Ima oko 250.000 stanovnika. Grad važi i za studentski, jer u njemu ima oko 80.000 studenata na univerzitetu sa preko šest vekova tradicije koji spada u tri najbolja u Španiji.

Mnogo pre nego što je grad dobio ime koje danas nosi, njegovom teritorijom vladali su Grci, Rimljani, Vandali, Vizigoti.

Mavari osvajaju grad 711. godine, a negde oko 750. godine njegovi stanovnici počinju da koriste ime Kalat Granata (na arapskom Qal at Granada) u značenju – Tvrđava od Granade, iz čega se razvija današnje ime. Granada na španskom takođe znači nar (voće).

Bitan datum za ovaj grad i pokrajinu bio je 2. januar 1492. kada je kapitulirao poslednji muslimanski vladar Boabdil i predao grad kraljici Izabeli od Kastilje i kralju Fernandu II od Aragona  koji su poznati kao Katolički kraljevi (Reyes católicos). Ovaj događaj označava kraj Rekonkiste – pokreta Španaca i Portugalaca da iz svoje zemlje proteraju Mavare sa Pirinejskog poluostrva i da ga osvoje ponovo što upravo i označava reč „reconquista“ – ponovno osvajanje.

Kada govorimo o odlasku poslednjeg mavarskog vladara Boabdila interesantno je pomenuti jednu legendu koja je vezana za njegov izlazak iz ALHAMBRE. Naime, kaže se da se Boabdil, zajedno sa svojom majkom i ostalom svitom koja ga je pratila, poslednji put okrenuo ka Alhambri plačući i da mu je njegova majka na to rekla: „Plači sada kao žena kada to nisi znao da braniš kao muškarac.“

Koliko je to istina ne znamo, ali svakako je Boabdil stvarno imao razloga za suze.

Turizam u Granadi počinje naglo da se razvija nakon vladavine Franka.

Alhambra

Grad je poznat po istorijskim građevinama iz doba Mavara ali i renesanse i gotike. Svakako jedna od najvažnijih acosijacija na Granadu jeste utvrđenje Alhambra čiji naziv  znači – crvena tvrđava. Smatra se da ime vodi poreklo od crvene gline od koje je utvrđenje napravljeno. Izgrađena je u 13. i 14. veku kao palata za Mavarske kraljeve. U utvrđenju se nalazi i manastir iz tog perioda kao i Lavlja palata (Palacio de Leones) po kom je Alhambra poznata, a koja se sastoji od centralnog dvorišta (Patio de los Leones) okruženog predivnim stubovima izrađenim do perfekcije i najsitnijih detalja.

      

Od 1984. ovo utvrđenje se nalazi na UNESCO-voj  listi svetske baštine. Zidine i cvetni vrtovi koji se nalaze unutar utvrđenja, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, a na svakom koraku pratiće vas mirisi cvetova narandža i bajkovitih ruža.  Procenjuje se da godišnje oko 2 miliona turista poseti ovo utvrđenje.

 

Tapasi

Mali zalogaji koji se služe uz poručeno piće u gradovima širom Španije – tapasi, sasvim su uobičajeni u svim barovima u Granadi. U većim gradovima na mnogim mestima se naplaćuju, a Granada je među onima gde ćete ih uvek dobiti gratis. Od neizbežne španske šunke (jamón), kroketa, do raznih vrsta sireva i preukusnih maslina sa raznim punjenjima po kojima je poznata čitava Andalusija, do velikih porcija sa mesom, krompirima i pirinčem, uvek ćete se iznova iznenaditi varijacijama i količinom koju služe, i naravno bogatim ukusima.

  

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) svakako je jedna od najpoznatijih ličnosti ovog grada čija se dela smatraju španskim nacionalnim blagom. Na žalost, njegivo stvaralaštvo je rano prekinuto jer su ga nacionalisti streljali na samom početku građanskog rada, 19. avgusta 1936. Do danas nije otkriveno gde je veliki pesnik sahranjen.

Sakromonte

Četvrt u Granadi koju naseljava uglavnom romska zajednica, važi za kraj pravog, vatrenog flamenka. Od 90-ih počnje da se razvija i kao turistička atrakcija grada.

Kada posetite Granadu, jedno je sigurno – nemoguće je ostati ravnodušan ili sa mlakim utiskom. Fuzija ukusa, zvukova, topline, spoj kultura i gostoljubljivost navešće vas da se prvom sledećom prilikom vratite ponovo.

Olivera Marković

Posted on

GRB, ZASTAVA I SIMBOL MADRIDA

Poštovani prijatelji,

Ovu rubriku o španskim gradovima počećemo, naravno, od španske prestonice.

Za početak ćemo pisati samo osnovne podatke o gradovima, a kasnije ćemo se baviti i njihovom istorijom. U rubrici OBIČAJI, pisaćemo o običajima koji su karakteristični za svaki grad koji budemo ovde opisivali. Kao što ste videli već smo pisali o San Isidru, zaštitniku Madrida i kako se slavi.

Ali pre nego što Vam bilo šta kažem moram da priznam da ću biti, bar kada je Madrid u pitanju, prilično subjektivna.

Zato ću vam prvo reći da je za mene Madrid grad sa dušom, grad  koji je zadržao svoj identitet uprkos mnogim promenama.

Kada sam tamo osećam se kao kod kuće. Ljudi su srdačni, otvoreni  i  hoće da pomognu.

Zato  vas sve pozivam da i vi napišete o svojim iskustvima i utiscima o ovom predivnom gradu. Naravno,  bilo bi lepo i da napišete neke preporuke šta treba videti, šta od španskih specijaliteta treba probati.

Ovaj današnji tekst počinjemo opisom zastave,  grba i simbola Madrida.

Kao što možete videti zastava je grimizno crvene boje sa grbom Madrida u sredini.

 

Grb Madrida ima svoje početke u Srednjem veku iako je svoj sadašnji izgled dobio 1967. godine.

U sredini grba nalazi se simbol Madrida, medved i planika (madroño), a ivice su plave sa sedam zvezdica koje predstavljaju sazvežđe Malog Medveda.  (Ove podatke sam pronašla na Internetu i na nekim mestima stoji da je u pitanju Veliki Medved)

Pitaćete zašto baš medved. Pa verovatno što je u davnim vremenima bilo medveda na toj teritoriji. A zašto planika (madroño)? To je pitanje koje nema neki pouzdan odgovor jer tada na toj teritoriji nije bilo planike ili je barem nije bilo mnogo da bi se govorilo o šumama. I zašto je uopšte drvo jedan od simbola.

Evo jednog zanimljivog objašnjenja.

Godine 1202. došlo je do spora između gradskog saveta i sveštenstva o pravu na uživanje obližnjih brda i pašnjaka. Spor je trajao mnogo godina. Na kraju je dogovoreno da gradu pripadne drveće i prava na lov, a crkvi brda i pašnjaci.

Na prvom grbu  nije postojalo drvo već samo medved i on je izgledao ovako.

Nije poznato od kada potiče uverenje da je to drvo baš planika, ali se to pretvorilo u tradiciju. Grad je to podržao i odlučeno je da se u Retiru (najveći madridski park o čemu ćemo posebno govoriti) i drugim parkovima sadi drveće planike iako je dokazano da ih u zoni Madrida nije bilo (latinski naziv je fragaria) ili bar nisu postojale kao šume. Naučnici kažu, međutim, da je bilo drveća koje se zove kostjela ili fanfarika (latinski naziv je celtuis australis) što je bila autohtona vrsta tog  mesta. I to drveće ima mali plod crvene boje.

Ali ima i onih koji kažu da je autor crteža naslikao bilo koje drvo sa crvenim plodovima samo da bi bilo upadljivo.

U gradu ćete na više mesta nalaziti grb isklesan u kamenu kao što je ovaj na fontani u parku Retiro.

Ili ovaj iznad prodavnice u ulici Konsepsion Heronima.

Statuu medveda i planike koja se nalazi u centu grada izradio je Antonio Navaro Santafe. Postavljena je 10. januara 1967. na trgu Puerta del Sol. Dva puta je menjala mesto i sada je vraćena tamo gde je i bila, na sam trg.

Statua je izrađena od kamena i bronze. Teška je oko 20 tona i koštala je 200.000 pezeta, što je bila tadašnja španska valuta.

Visoka je 4 metra i stoji na granitnom postolju.

Kada dođete na Puertu del Sol nemojte propustiti da stanete na tablu koja označava nulti kilometar. Kažu da ćete se vratiti u Madrid ako stanete na nju.

Mi verujemo da ćete se vratiti u Madrid čak i ako ne stanete na ovu tablu jer će vas Madrid očarati i želećete da ga ponovo doživite.

Posted on

SAN ISIDRO

Danas je 15. maj, poseban dan za sve u Madridu, jer se tog dana slavi San Isidro Labrador,  svetac zaštitnik Madrida i španskih zemljoradnika.

San Isidro Labrador rođen je negde oko 1082. u Madridu, a umro je 1170.

Bio je siromašni nadničar koji je zbog ratnog sukoba između Madrida i Arapa prešao u Torelagunu gde je upoznao svoju suprugu sa kojom je imao jednog sina.

O životu San Isidra ima i nepoznanica, ali ono što se sigurno  zna to je da je od njegove smrti, iako nije bio proglašen za sveca sve do XVII veka, bio slavljen zbog dobrih dela koje je činio, a kasnije zbog njegovih isceliteljskih i čudotvornih  moći kojih je bilo, kako se smatra, više od 400.

Papa Huan XXIII ga je 1960. godine proglasio zaštinikom španskih zemljoradnika.

Danas se 15. maj slavi u celom gradu uz mnogo koncerata, uranaka, narodnih i religioznih svečanosti, sportiskih događaja kao što je regata na reci Mansanares i mnogih drugih aktivnosti. Organizuje se i čuvena Fiesta Taurina de San Isidro koja predstavlja početak sezone koride. Slavlje počinje nekoliko dana pre praznika i skoro svakoga dana se održava korida u posebnoj areni u Madridu, a završava se 15. maja.

Epicentar proslave je u kvartu Karabanćel na Livadama San Isidro (La Pradera de San Isidro) čime se nastavlja tradicija koju je ovekovečio Goja  1788. na slici La Pradera de San Isidro. Tada ljudi odlaze na piknik na Livade San Isidro i provode tamo deo dana i veče.

Godine 1580. povodom ovih svečanosti je otvoren trg Plaza Mayor, koji je u svoje vreme bio glavni trg Madrida, a danas je jedno od nezaobilaznih turističkih mesta.

Ovaj praznik je prilika da se upozna tradicionalni Madrid. Po gradu se šetaju  chulapos i goyescos (Madriđani obučeni u tipične nošnje), igraju chotis, zabavljaju se i jedu u čast sveca. Ćulapos tradicionalno nose sive pepita kape, belu košulju i pantalone, dok ćulapas nose bele marame sa zadenutim crvenim karanfilom, bele košulje i suknje. Iako se radi o tradicionalnoj nošnji, na ulicama Madrida tog dana možete videti mnogo ljudi koji će nositi bar neki detalj kako bi odali počast ovom prazniku. Osim toga, u svim madridskim školama deca se maskiraju u ćulapos i ćulapas i tako dolaze u školu, kada se uvek organizuje neka svečanost ili priredba. Kako na ulicama Madrida, tako i u školama se pleše ćotis, tradicionalni madridski ples, blagog ritma koji podseća na polku.

Još od XVI veka običaj je da se tog dana  obeduje na travnjaku Livada San Isidro i da se pije voda sa izvora koji se nalazi blizu crkvice San Isidro. Postavljaju se štandovi sa bezbroj specijaliteta. Jedu se čuvene rosquillas,  okrugli uštipci koji liče na krofnice i koje mogu biti bez preliva (tontas – glupe) i uvaljane u šećer (listas-pametne). Tradicionalno se pilo iz botijos, zemljanih ćupova, a danas na ulicama Madrida možete kupiti i botijos od kože koji su veoma zgodni i laki za nošenje i idealni za piknike na koje se ide u toku ovih praznika.

Ovaj praznik je veoma omiljen svim Madriđanima. Da bi proslava bila potpuna postavljaju se i štandovi sa hranom, obično su to sendviči sa lignjama, šunke i masline, dok se pije vino ili clara con limón, odnosno pivo sa limunom. Međutim, glavni specijalitet je cocido madrileño, čorba sa sočivom, kobasicama i svinjetinom. Organizuju se koncerti kako tradicionalne tako i popularne muzike, a omiljeniji deo svim Madriđanima je veliki vatromet koji se pušta u parku Retiro, glavnom i najvećem gradskom parku.