Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.
Jednog dana u maju pomenute godine
Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi
sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su
služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić
popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja,
već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao
da je mačka“. (Parece un gato)
Hrabri vojnik je skinuo mavarsku
zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.
Od tog trenutka hrabri vojnik je
postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog
broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi
potomci.
Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.
Ali da li je to jedina i stvarna
priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda
tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog
vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali.
Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno
porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak
sećanja na događaj.
Postoje jos dve teorije. Prva od njih
se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi
izbegli plaćanje putarine.
I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.
Na ulicama Madrida… Kampanja koja apeluje: Živi i pusti druge da spavaju. Mačke i mačori, izlazimo a da ne smetamo nikome.
Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO? Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.
Danas u Madridu postoji ulica Alvaresa Gata u čast dvorskog pesnika iz 15.veka, potomka onog hrabrog mladića.
Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.
Kad je Madrid 1561. godine
postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se
širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to
prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i
onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance
na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko
širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti
prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati
upravo takvim susretom kontrasta.
Mapa Madrida (XVII vek)
Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija
(Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i
preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na
sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih
ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova.
Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali
ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda
(Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod
koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena
savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu.
Mapa Madrida iz 1831.
U Madridu bi vam trebalo
strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak
važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili
Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i
neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta
lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod
nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio
tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.
Od svih crkava koje su
postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička
vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su
istorijski tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo
bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača,
pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po
starosti i po veličini – od XII do XX v.
i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu
turu za dušu.
Iglesia de los Jerónimos (iz XVI veka)
U jednom od najpoznatijih
špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane
bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da
je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju
popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se
večera kasno, oko 22h, a posle toga počinju
vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre
podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.
Jedan od načina da se zabavite
jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa
svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni
način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili
kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na
“strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del
Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama
imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.
Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.
Park Retiro u Madridu
Kao što svaka porodica krije
poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju
na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na
svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim
vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće
imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja
običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće
naprosto očaran ovim avanturama.
Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.
Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine Hose de Ećegaraj. Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“
2. Jacinto Benavente (1866-1954)
Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.
3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)
1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.
4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)
Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.
5. Severo Ochoa (1905-1993)
Još jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).
6. Vicente Aleixandre (1898-1984)
Ova Nobelova nagrada dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.
7. Camilo José Cela (1916-2002)
Godine 1989. peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).
Ovom nagradom je odato priznanje španskom
romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i
snažna, koja pokazuje različite načine
čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.
8. Mario Vargas Llosa (1936-)
Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.
Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od
policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka.
Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja
To
su Dijego de Marsilja i Izabel de
Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.
A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.
U
istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.
Dijego
joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri.
Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen
otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od
pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u
rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije
sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.
Izabel
se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu
spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.
Budući
da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i
priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove
kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i
ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred
kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za
oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja
je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.
Sve
se to odigralo 1217. godine.
Zašto
se kaže da u tome ima i nešto istine?
Naime,
Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena
zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su
zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.
U
svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.
Ove
dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili
u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.
Napomena: španska i meksička
tortilja imaju zajedničko samo ime. U nastavku ćete videti i zašto.
španska tortiljameksička tortilja
Ovo je tipično špansko jelo
koje može da se služi na više načina.
Sastojci
za 4 osobe:
–
8 celih jaja
–
1 kg krompira
–
oko 400 ml ulja
– crnoga luka (ovo nije obavezan sastojak, samo
za one kojima se sviđa)
–
soli po ukusu
Kromprir se oljušti i iseče na tanke listiće. Ako se pravi
sa lukom, onda se i on očisti i sitno iseče, pa se sve zajedno spusti u tiganj
sa zagrejanim uljem i isprži tako da krompir ostane svetao. Zatim se potpuno
ocedi, a tri kašike od toga ulja se stave u tiganj u kome će se tortilla peći.
Krompir (s lukom) pomeša se s dobro ulupanim jajima i solju i izlije se i prži
na laganoj vatri. Tiganj stalno pomerati držeći ga za ručku da se tortilja ne
zalepi za dno. Drvenom varjačom odlepiti ivice, a kad je odozdo dobilo rumenu
boju, poklopiti, prevrnuti i sa poklopca vratiti u tiganj da se isprži i druga
strana (ona koja je bila gornja).
Gotova tortilja se servira na velikom plitkom tanjiru,
a seče se na kriške kao torta ili na
kockice. U svaku kockicu možete zabosti čačkalicu, pa ćete dobiti tape. Može da
se služi topla ili hladna, sa ili bez majoneza, a uz dodatak neke salate imaćete
kompletnu večeru.
Ovi sastojci su osnovni i najčešći, ali tortilja može da se
obogati seckanom šunkom, tunjevinom, crvenom paprikom ili nečim drugim, shodno
ukusu i nameni. A može se praviti i od karfiola umesto krompira. Uz malo mašte dobićete svoje originalno jelo.
Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako
(Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene
verzije ili imena od milja.
Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco,
srp. Franjo).
To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku.
Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao
najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je
zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni
di Pietro Bernardone).
Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da
živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je
pomoć trebala.
Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.
U Egiptu je bezuspepšno pokušao preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog
svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi
se 4.oktobra.
Pa otkuda onda nadimak Pako?
Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju
oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od
prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.
U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:
Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista
Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator
Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg
španskog stripa „Mortadelo i Filemon“
Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac
Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac
A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose
(José) zovu Pepe.
Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova
latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo- tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime
se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta (José de Nazaret, ili u starošp. obliku
Josepe), muž Device Marije (Virgen María).
U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan
očeva.
Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti
svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo
700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve
nedelje u maju.
Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno
su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu,
najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas
(Gonzáles Byass).
Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la
Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na
reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje.
U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim
imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši
urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji
predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je
svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.
Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.
Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata), svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.
Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.
U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.
Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.
Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.
Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.
Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.
Kako smo obećali prošlog puta danas ćemo vam ispričati jednu zanimljivu priču koja postoji i kod nas. Reč je o Zubić Vili. Kod Španaca je to mišić Peres (Ratoncito Pérez), a kod nas bi to bio mišić Peca.
Pitaćete se, sigurno, zašto mišić Peca. Pa, evo jedne simpatične pričice koja „objašnjava“ zašto baš on.
Svi znamo da nije prijatno kada deci ispadaju zubići, a mnoga deca se toga i plaše.
Zato se roditelji trude da im to predstave kao lep i simpatičan događaj uz koji idu i pokloni.
Tu zapravo i počinje naša priča.
Svojevremeno je regentkinja Marija Kristina koja je imala sina, budućeg kralja Alfonsa XIII, zamolila svog ispovednika Luisa Kolomu da napiše neku pričicu kojom će sinu, koga je zvala Bubi, olakšati ispadanje mlečnih zubića. Luis Koloma je napisao priču o mišiću Peci mada je prvo pominjanje ove ličnosti zabeleženo desetak godina ranije u delu španskog pisca Benita Peresa Galdosa.
Pošto je ovaj lik postao toliko popularan, madridske vlasti su 2003. godine odlučile da mu u ulici Arenal broj 8 posveti ploču-obeležje, a u kući na koju je postavljena nalazi se muzej mišića Pece.
Na ploči piše:
Prema priči koju je otac Koloma napisao za kralja Alfonsa XIII kad je bio dete, ovde je u jednoj kutijni od keksa u poslastičarnici Prast, živeo Miš Peres.
Originalni rukopis čuva se u madridskoj Kraljevskoj biblioteci.
Deci je vrlo zanimljivo da vide gde je živeo njihov junak, a organizuju im se i razne i razne radionice.
Šta radi mišić Peca?
Kada nekom detetu ispadne zubić ono ga ostavi ispod jastuka da bi ga zatim Peca uzeo i umesto njega ostavio novčić ili slatkiše, a ponekad i neku igračku.
Posle prve priče o Peci mnogi pisci i umetnici su kasnije različitim dodacima obogatili ovaj dragi i simpatični lik. Danas ćemo vam prepričati jednu od njih. Deci je sigurno zabavna, a verujemo da će biti i vama.
Bila jednom jedna ostriga koja je bila vrlo tužna jer je izgubila svoj biser. Njena prijateljica hobotnica koja je živela na dnu mora obećala joj je pomoć u traženju bisera koji je bio beo, tvrd, mali i sjajan. Kada je odlazila, hobotnica je srela kornjaču i sve joj ispričala, a kornjača je srela mišića Pecu koji se šetkao po plaži. Ispričala mu je tužnu priču njihove prijateljice ostrige i mišić Peca je čvrsto odlučio da joj pomogne. Prvo je našao jedno dugme koje je bilo belo, malo i sjajno ali nije bilo čvrsto. Nastavio je da traži i naišao je na jedan novčić koji je bio čvrst, beo i sjajan ali nije bio mali. Tužan što nikako ne nalazi ništa što bi zamenilo biser vratio se u svoje odaje iza ormara u sobi jednog dečaćića.
Na dečakovom noćnom stočiću je bio zubić koji mu je ispao. Zubić je bio mali, beo, sjajan i čvrst i to je bilo upravo ono što je naš Peca tražio.
Peca uzima zubić i umesto njega stavlja novčić, pa hitrim korakom odlazi kod kornjače, daje joj zubić, ona ga odnosi hobotnici, a ona ostrigi koja je zubić stavila na mesto bisera. Bila je vrlo srećna jer niko nije primetio razliku.
Od tada, kad neko dete izgubi mlečni zubić, stavlja ga ispod jastuka, a u toku noći naš mišić Peca mu umesto zubića ostavlja novčić.
Za španske tape ste sigurno čuli, a možda ste ih i jeli jer je nemoguće da strani turista ne proba nešto tako tipično za Španiju.
O tapama ćemo pisati drugi put jer je to zanimljiva tema i zaslužuje malo više vremena i prostora.
Danas ćemo vam dati recept za krokete koji su u Španiji vrlo popularni, a ako ih napravite videćete i da su izuzetno ukusni. Lako se prave, a mogu se služiti uz piće.
Recept koji vam dajemo je sa interneta ali uvek možete improvizovati i dodavati sve što mislite da bi doprinelo zanimljivom ukusu.
KROKETI SA PRŠUTOM
Potrebni sastojci:
— 200gr sitno seckane pršute (dve malo deblje kriške). Umesto pršute možete staviti tunjevinu, barenu ili grilovanu piletinu, spanać, sir ili šta god vam se dopada ili vam je pri ruci.
— 2-3 jajeta za pohovanje
— brašno
— prezle (ukoliko želite da budu hrskaviji možete i samo narendati hleb malo krupnije)
— ulje za prženje
Za bešamel je potrebno:
— 1l mleka
— 80 gr brašna
— 100gr putera
— malo muskatnog orašćića
— malo soli
PRIPREMA:
U posudu staviti puter da se rastopi. Kada puter postane tečan, skloniti sud sa šporeta i dodati brašno. Promešati brzo da se dobije jednolična masa i da ne ostanu grudvice. Vratiti sud na šporet i dodati pola čaše mleka i sve vreme mešati. Kada se masa lepo sjedinila, dodati ostatak mleka i mešati na slaboj vatri kako se bešamel ne bi zalepio za dno šerpe i zagoreo.
Mali savet: mleko koje sipamo treba da bude na sobnoj temperaturi ili mlako.
Na kraju dodati malo muskatnog orašćića, malo soli i iseckanu pršutu.
Kako se ne bi napravile grudvice, bešamel treba da se meša 15 do 20 minuta. Kad pri mešanju počnete da vidite dno suda, to je znak da se bešamel dovoljno zgusnuo.
Zatim ostaviti bešamel da se hladi na sobnoj temperaturi i tek onda ga staviti u frižider. Može da se spremi i dan ranije što je čak i bolje.
Kada ga izvadimo iz frižidera, oblikujemo krokete: okrugli, izduženi ili već kakvi nam se svidjaju.
Može se koristiti i kašičica jer nije uvek baš lako oblikovati ih rukom.
Pre nego što krenemo na na posao, u jedan tanjir stavimo brašno, u drugi prezle, a u trećem umutimo jaja.
Svaki kroket treba da uvaljamo u brašno, zatim u jaja i na kraju u prezle.
U dubok tiganj ili šerpu sipamo dosta ulja i stav da se jako zagreje. Kada je ulje spremno pržimo krokete nekoliko sekundi nastojeći da se isprže sa svih strana.
Kada su gotovi, najbolje ih je ređati na tanjir na koji smo prethodno stavili kuhinjski papir da upije višak ulja.
I to je sve. Nadamo se da će vam se recept dopasti i da ćete uživati.
Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…Pazle koje spojene u jedno čine Granadu – glavni grad istoimene andalužanske provincije na jugu Španije, koja je bila i teritorija nekadašnje mavarske kraljevine. U ovom gradu sigurno ćete osetiti pravi duh Španije, gostoljubljivost i uživati na svakom koraku. Mnogi koji su je posetili ističu da su se baš u ovom gradu osećali najprijatnije i najviše su uživali.
Granada je ralativno mali grad u kom ćete na većinu mesta moći da stignete peške. Ima oko 250.000 stanovnika. Grad važi i za studentski, jer u njemu ima oko 80.000 studenata na univerzitetu sa preko šest vekova tradicije koji spada u tri najbolja u Španiji.
Mnogo pre nego što je grad dobio ime koje danas nosi, njegovom teritorijom vladali su Grci, Rimljani, Vandali, Vizigoti.
Mavari osvajaju grad 711. godine, a negde oko 750. godine njegovi stanovnici počinju da koriste ime Kalat Granata (na arapskom Qal at Granada) u značenju – Tvrđava od Granade, iz čega se razvija današnje ime. Granada na španskom takođe znači nar (voće).
Bitan datum za ovaj grad i pokrajinu bio je 2. januar 1492. kada je kapitulirao poslednji muslimanski vladar Boabdil i predao grad kraljici Izabeli od Kastilje i kralju Fernandu II od Aragona koji su poznati kao Katolički kraljevi (Reyes católicos). Ovaj događaj označava kraj Rekonkiste – pokreta Španaca i Portugalaca da iz svoje zemlje proteraju Mavare sa Pirinejskog poluostrva i da ga osvoje ponovo što upravo i označava reč „reconquista“ – ponovno osvajanje.
Kada govorimo o odlasku poslednjeg mavarskog vladara Boabdila interesantno je pomenuti jednu legendu koja je vezana za njegov izlazak iz ALHAMBRE. Naime, kaže se da se Boabdil, zajedno sa svojom majkom i ostalom svitom koja ga je pratila, poslednji put okrenuo ka Alhambri plačući i da mu je njegova majka na to rekla: „Plači sada kao žena kada to nisi znao da braniš kao muškarac.“
Koliko je to istina ne znamo, ali svakako je Boabdil stvarno imao razloga za suze.
Turizam u Granadi počinje naglo da se razvija nakon vladavine Franka.
Alhambra
Grad je poznat po istorijskim građevinama iz doba Mavara ali i renesanse i gotike. Svakako jedna od najvažnijih acosijacija na Granadu jeste utvrđenje Alhambra čiji naziv znači – crvena tvrđava. Smatra se da ime vodi poreklo od crvene gline od koje je utvrđenje napravljeno. Izgrađena je u 13. i 14. veku kao palata za Mavarske kraljeve. U utvrđenju se nalazi i manastir iz tog perioda kao i Lavlja palata (Palacio de Leones) po kom je Alhambra poznata, a koja se sastoji od centralnog dvorišta (Patio de los Leones) okruženog predivnim stubovima izrađenim do perfekcije i najsitnijih detalja.
Od 1984. ovo utvrđenje se nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine. Zidine i cvetni vrtovi koji se nalaze unutar utvrđenja, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, a na svakom koraku pratiće vas mirisi cvetova narandža i bajkovitih ruža. Procenjuje se da godišnje oko 2 miliona turista poseti ovo utvrđenje.
Tapasi
Mali zalogaji koji se služe uz poručeno piće u gradovima širom Španije – tapasi, sasvim su uobičajeni u svim barovima u Granadi. U većim gradovima na mnogim mestima se naplaćuju, a Granada je među onima gde ćete ih uvek dobiti gratis. Od neizbežne španske šunke (jamón), kroketa, do raznih vrsta sireva i preukusnih maslina sa raznim punjenjima po kojima je poznata čitava Andalusija, do velikih porcija sa mesom, krompirima i pirinčem, uvek ćete se iznova iznenaditi varijacijama i količinom koju služe, i naravno bogatim ukusima.
Federiko Garsija Lorka
Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) svakako je jedna od najpoznatijih ličnosti ovog grada čija se dela smatraju španskim nacionalnim blagom. Na žalost, njegivo stvaralaštvo je rano prekinuto jer su ga nacionalisti streljali na samom početku građanskog rada, 19. avgusta 1936. Do danas nije otkriveno gde je veliki pesnik sahranjen.
Sakromonte
Četvrt u Granadi koju naseljava uglavnom romska zajednica, važi za kraj pravog, vatrenog flamenka. Od 90-ih počnje da se razvija i kao turistička atrakcija grada.
Kada posetite Granadu, jedno je sigurno – nemoguće je ostati ravnodušan ili sa mlakim utiskom. Fuzija ukusa, zvukova, topline, spoj kultura i gostoljubljivost navešće vas da se prvom sledećom prilikom vratite ponovo.
