Danas ćemo se pozabaviti jednim letnjim receptom, izuzetno zdravim jer se ništa ne kuva. Idealan primer mediteranske kuhinje.
Pošto smo već dosta zagazili u juli očekuju
nas letnje vrućine. U to vreme u Španiji se jede gaspaćo (hladna supa). To je
tipičan andaluzijski recept koji ima bezbroj varijanti. Danas ćemo vam
predstaviti recept jednog od najpoznatijih španskih kuvara, Karlosa Arginjana.
I on sam ima više varijanti istog recepta pa ćemo mi iz tog velikog broja
izdvojiti onaj koji možete i sami doterivati, oduzimati mu ili dodavati
sasatojke.
Za ovaj gaspaćo nam treba:
pola kilograma zrelog paradajza
pola zelene paprike
pola crvene paprike
pola glavice crnog luka
češanj belog luka
pola krastavca, ne prevelikog
1dcl maslinovog ulja
4 kašike vinskog sirćeta
kriška hleba iseckana na kockice
so
parče pršuta
kuvana jaja
Paradajz oljuštiti i iseckati na kockice. I sve ostale sasatojke
(zelenu i crvenu papriku, crni i beli luk, krastvac i hleb) iseckati na kockice
i sjediniti sa paradajzom.
Svemu tome dodati maslinovo ulje, vinsko sirće i so. Mikserom umutiti
sve sastojke i potom procediti supu u drugu posudu. Sve staviti u frižider da
se ohladi i tako služiti.
Kada se gaspaćo sipa u tanjir, mogu mu se dodati kocke leda, a za
garnirung možete dodati malo prepečenih kockica hleba, sitno iseckanu šunku i
kuvana jaja isečena na pola.
Savet: Da biste lakše oljuštili paradajz uklonite tvrdi deo sa vrha i tupom stranom noža pređite celu površinu kao da ga ljuštite. Zatim čete ga lako oljuštiti i bez namakanja u vrelu vodu.
Danas ćemo vam predstaviti četvrt u samom srcu Madrida koja je zadržala duh
starih vremena. Naime, u ovoj četvrti su se rađali, radili i selili se iz jedne
ulice u drugu najveći među najvećima, španski pisci koji su obeležili vekove u kojima
su živeli. Njihovim imenima su nazvane ulice u kojima možete naći citate iz
njihovih najvećih dela.
Ovaj deo Madrida počinje od Trga Sibeles (Plaza de Cibeles) sa ikonom ovog grada, fontanom posvećenom
boginji zemlje Kibeli, na španskom Sibeles (Cibeles).
Sibeles je napravljena u XVIII veku po nalogu Karlosa III (Carlos III) koji
je posle dolaska iz Italije želeo da svoj grad uredi u stilu neoklasicizima. U
planu su bile tri fontane, Sibeles, Neptun
i Apolo, kao i Muzej prirodnih nauka, danas muzej Prado i Botanička
basta. Karlos III je, između ostalog, uveo i ulično osvetljenje i dao da se
popločaju ulice.
Interesanto je da su ovu fontanu radila tri umetnika, jedan je izvajao samu
statuu Sibeles i kočije, drugi lavove, a treći ukrase.
Sibeles, majka zemlje i poljoprivrede, okružena je zgradama Španske banke
(Banco de Erspaña) i trima palatama: Palatom Linares (Palacio de Linares) u
kojoj se danas nalazi Američka kuća (Casa de América), Palatom Buena vista
(Palacio de Buena vista) pretvorenom u generalštab (Cuartel General del
Ejército) i Palatom komunikacija (Palacio de las Comunicaciones) u kojoj je
danas Centar Sibeles (Centro Cibeles) kao i kancelarija gradonačelnika. Na
poslednjem spratu je restoran sa koga se pruža pogled na grad.
Od XVIII veka do danas Sibeles je sa svojim sugrađanima bila svedok mnogih
ratova i promena, pa je doživela i izvesna oštećenja. Naime, za vreme građanskog
rata Madriđani su svoju najvoljeniju sugrađanku okružili džakovima peska i zidom od cigli da bi je sačuvali, ali uprkos
tome oštećen joj je nos i desna ruka, a i njuška jednog lava.
U XX veku Sibeles je promenila položaj jer sada gleda ka Centru Sibeles dok
je ranije bila okrenuta ka fontani Neptun.
Fotografija preuzeta sa Wikimedia Commons
U neposrednom okruženju fontane Sibles nalaze se tri najznačajnija muzeja:
Prado (Museo del Prado), Tisen Bornemica (Museo Thyseen-Bornemitza) i Kraljica Sofija (Museo Reina Sofía). Taj kraj oko
fontane, poznat kao Umetnički trougao (Triángulo del Arte), od 2008. postao je
četvorougao otvaranjem kulturnog centra sa izložbenim prostorom Kajšaforum
(Caixaforum).
Umetnički trougao (fotografija preuzeta sa Pinteresta)
Preko puta Muzeja kraljice Sofije nalazi se stanica Atoća (Atocha) sa koje
polaze vozovi AVE, prigradski voz i metro. U staničnoj zgradi možete posetiti
neverovatno lepu baštu s egzotičnim rastinjem, a na njoj je i najveći sat u
Madridu. Trg Atoća krase dve velike glave dece rađene po liku unuka poznatog
španskog vajara Antonija Lopesa (Antonio López).
Četvrt ima mnogo trgova sa bezbroj poznatih restorana, kafea i značajnih
zgrada.
Tu su Pasahe Dore (Pasaje Doré), bioskop star skoro 100 godina, Štamparija
Huan de la Kuesta (Juan de la Cuesta) u kojoj je štampano prvo izdanje „Don
Kihota“, zatim Pijaca San Martin (Mercado de San Martín), spomenik posvećen petorici advokata koji su
ubijeni tokom španske tranzicije, Crkva
San Sebastian (San Sebastián) u kojoj je prema
verovanju sahranjen Lope de Vega.
Na Trgu Tirso de Molina je statua ovog velikog baroknog pisca. U četvrti su
stanovali i čuveni romantičarski pisac Gustavo Adolfo Beker (Gustavo Adolfo
Bequer) i impresionistički i postimpresionistički slikar Hoakin Sorolja
(Joaquín Sorolla).
Ulica Uertas (Ulica povrtnjaka, Calle de las Huertas), najstarija ulica u
Madridu, žila je kucavica ove četvrti koja se završava na Šetalištu Prado
(Paseo del Prado). Samo u njoj ima više barova nego u celoj Finskoj, na primer.
Isusova ulica (Calle de Jesús) poznata je po tipičnim barovima i čuvenim španskim tapasima. El Rábano, La
Fábrica, Taberna de la Daniela.
U istoj četvrti nalazi se i Bazilika Isusa od Medinaselija (Basilica Jesús
de Medinaceli). U njoj se svakog petka okupljaju vernici da mu poljube stopala
i požele tri želje od kojih će se ispuniti samo jedna, a najveće okupljanje je
prvog petka u martu kada desetine hiljada vernika dolazi i čeka i po 5 dana da
uđe. Na taj dan dolazi i kraljevska porodica.
Zanimljivo je da je veliki barokni dramski pisac, Lope de Vega, živeo u ulici Servantes, dok je Servantes je živeo u ulici
Lopea de Vege. Njih dvojica nisu bili prijatelji, naprotiv, a zato je još
intreresantnije da su im ćerke bile u istom manastiru. Lope de Vega je bio
bogat i uvek je živeo u istoj kući, a Servantes je životario i menjao
boravišta, ali dok je bio u Madridu, uvek u istoj četvrti. Pretpostavlja se da
je sahranjen u zajedničkoj grobnici u Manastiru bosih trinitarki (Convento de las Trinitarias descalzas) u ulici Lope de Vega 18.
Godine 2015. pokrenutra je akcija da se utvrdi da li je Servantes zaista
tamo sahranjen. Pokušaj da se analizom DNK utvrdi kome pripadaju tela
sahranjena u kripti ovog manastira nije dao rezultate zbog lošeg stanja
kostiju. Kako se pretpostavlja, sa njim je, između ostalih, sahranjena i negova
žena Katalina i ćerka Lopea de Vege.
Sledeći slavni stanari četvrti su dva pesnika, takođe barokna velikana, i
dva velika protivnika: Luis de Gongora (Luis de Góngora) i Fransisko de Kevedo
(Francisco de Quevedo), Da bi napakostio Gongori, Kevedo je kupio kuću u kojoj
je stanovao Gongora, a njega izbacio na ulicu.
Fotografija preuzeta sa mibauldeblogs
Ako krenemo dalje ovom četrvrti, naići ćemo na ulicu Prado u kojoj se nalazi
madridski Ateneum (Ateneo de Madrid) mesto gde
je 1936. organizovano glasanje kako bi se demokratskim putem odlučilo da li Bog
postoji. Jednim glasom razlike odlučeno je da Bog ne postoji.
Književna četvrt nudi bezbroj mogućnosti za provod. Pored pomenutih ulica,
mnoštvo kafeterija i restorana nalazi se na Trgu Svete Ane (Plaza de Santa Ana)
sa statuama Federika Garsije Lorke (Federico Garía Lorca) i Kalderona de la
Barke (Calderón de la Barca).
Zatim je tu i Špansko pozorište (Teatro Español), čuvena radnja Ljubičica
(La Violeta) o kojoj smo već pisali u jednom od naših blogova, kao i Kuća Mira (Casa
Mira) sa čuvenim španskim turonima.
U zgradi Plus Ultra izgrađenoj daleke 1910. godine, danas u vlasništvu
istoimene osiguravajuće kuće, na prvom spratu se nalazi sat, Kariljon de
Mingote, koji osim što pokazuje vreme nekoliko puta dnevno nudi pravi mali
spektakl.
Napravljen je 1993. u čast gradu Madridu, izrada je trajala šest meseci u
jednoj holandskoj fabrici sa 135 godina iskustva u proizvodnji zvona, a cena je
apsolutna tajna. Težak je tri tone. Ima osamnaest zvona i njegov kompjuter može
da reprodukuje oko 500 melodija, a moguće je dodati ih još.
Predstavu izvodi pet figura koje je osmislio Antonio Mingote (po kome sat
nosi ime): one predstavljaju Goju, Karlosa III, Vojvotkinju od Albe, toreadora
Pedra Romera i jednu madridsku manolu (žiteljku četvrti Lavapjes). Figure su
visoke 140 cm i svaka se kreće drukčije.
Nastavimo li dalje, naići ćemo na hotel Palas sa 400 soba koji je prvi u
Madridu uveo WC i interfon.
Završavamo ovo malo predstavljanje Književne četvrti još jednom
zanimljivošću. Svi koji su gledali špansku seriju „Kuća od papira“ (La Casa de
papel) prepoznaće nešto od ovoga što ćemo sada ispričati. Neke scene iz ove
serije snimane su u Ministarstvu za razvoj (Ministerio de Fomento) jer je bilo
nemoguće snimati ih u banci koja, osim sistema za čuvanje trezora, poseduje
najsavremenije bezbednosne sisteme, senzore i kamere.
Ali o tome ćemo vam pričati u jednom od narednih članaka.
Danas ćemo vam predstaviti tipičan
uskršnji slatkiš koji se priprema u celoj Španiji. To može da bude i predlog za
lep i lagan doručak, a na našim prostorima je i te kako poznat.
Reč je o prženicama s medom. Ako umesto meda neko voli drugi dodatak
može i sa tim da ih posluži. Na primer, sa poslastičarskim kremom (od žumanaca,
šećera,
brašna i mleka).
Recept je vrlo jednostavan.
Za razliku od naših, španske prženice
su slatke. Za njih su nam potrebni sledeći sastojci:
Vekna hleba od prethodnog dana
½ mleka
Kora limuna, a po želji može i kora pomorandže
Štapić cimeta
3 jajeta
Maslinovo ili suncokretovo ulje, po izboru
200 gr meda
60 ml vode
Priprema
U šerpu sipamo mleko i dodamo struganu koru limuna ili pomorandže i štapić cimeta, pa stavimo sve da provri. Zatim mleko skinemo sa ringle, poklopimo ga i ostavimo pet do deset minuta da se svi začinski mirisi što bolje izmešaju.
U međuvremenu umutimo jaja, a hleb isečemo na kriške debljine oko 1,5 cm.
U tiganju zagrejemo
ulje.
Svaku krišku hleba
potopimo sa obe strane prvo u mleko, pa zatim u jaje i spuštamo u već zagrejano
ulje.
Kriške pržiti s obe strane dok ne dobiju zlatnu boju i spuštati ih na papirni ubrus da upije višak ulja. I spremne su za jelo.
Ukoliko ne volite med, možete ih posuti šećerom i tako ih poslužiti.
Kao i svaki
grad i Madrid ima svoje tajne, neka skrivena mesta na kojima možete uživati u
autentučnim prizorima i kupiti ili degustirati najkvalitetnije proizvode koji
se desetinama godina prave zanatlijski sa nepromenjenim ukusom i kvalitetom. Pored čuvenih prodavnica turona i
bombona od ljubičice o kojima smo već pisali, u najlešem delu Madrida, četvrti
Salamanka, krije se radnjica u kojoj ćete naći veliki izbor čokolada i bombona.
Radnju je 1852. osnovao pradeda sadašnjeg vlasnika.
Fotografija preuzeta sa @travelreport
PTIČICA
je mala radnja sa vrlo brižljivo uređenim izlogom. Kad se uđe, nailazi
se na pult sa starinskom vagom, tradicionalnim staklenim teglama i mnogo kutija
različitih veličina u koje pakuju svoje proizvode.
Prijatan ambijent i izuzetna
usluga uvek su bili njihov prepoznatljiv znak. A proizvodi se rade zanatlijski
sa sastojcima vrhunskog kvaliteta.
Radnja se u početku nalazila na poznatom madridskom trgu Kapija
sunca (La Puerta del Sol), a 1969. preseljena je u ulicu Viljanueva
(Villanueva, 14) gde se i danas nalazi. U toku svoje duge istorije bila je
svedok mnogih istorijskih događaja kao što je ubistvo Hosea Kanalehasa (José
Canalejas) 1912, u to vreme predsednika Ministarskog saveta. Pošto je obavio
kupovinu u radnji LA PAJARITA, izašao je i stao pred izlog knjižare San Martin
(San Martín). Tu je na njega izvršen atentat čime je prekinut program njegovih
reformi.
Osim toga, bila je svedok promena koje su se desile na samom trgu,
odnosno rekonstrukcija koje je trg doživeo 1856. i 1986.
O slavi ove radnje govori i jedna anegdota. Naime, princeza
Kristina de Borbon (Cristina de Borbón), ćerka kralja Alfonsa XIII, sećajući se
nekih događaja iz svog detinjstva, ispričala je da je jednom prilikom sa bratom
pobegla na ulicu ali su, naravno, odmah otkriveni i vraćeni kući. Princeza se
tada prisetila da su ona i brat imali nameru da odu u radnju La Pajarita da kupe slatkiše.
@rinconesdemadrid
Danas ova radnja ima svoje stalne klijente koji kod njih redovno
naručuju. Među njima su španski Senat i Parlament.
O tome koliko je radnja bila popularna govori i to što je jedna
sarsuela dobila ime po njoj.
Radnja je, između ostalog, poznata i po tome što kvalitet njihovih
slatkiša ne opada. Koriste se uvek iste sirovine i održava se sedamnaest ukusa.
Jagoda, ananas, anis, kafa, menta, limun, pomorandža, čokolada itd,
prepoznatljivi su ukusi njihovi bombona.
@revistaHSM
Svoje ime lokal duguje čuvenom španskom piscu Migelu de Unamunu
(Miguel de Unamuno).
Naime, osnivač radnje se sastajao sa grupom prijatelja u kafeu Levante čiji je posetilac bio i pomenuti
pisac koji je imao običaj da pravi ptičice od papira. Kada su budućeg vlasnika
pitali kako će nazvati lokal on je pogledao u ptičice i odlučio da će se njegov
lokal baš tako i zvati.
A kako i samo ime kaže, njihov najpoznatiji proizvod su čokoldice u
obliku ptičica.
Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju.
Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.
Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.
Učesnici procesije
Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíasi hermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.
Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.
Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.
Kako izgleda grad u toku Velike sedmice
Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.
Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.
Gastronomija
Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolačmona de Pascuasa čokoladnim jajetom.
@mundodeportivo
Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju
Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.
Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:
Cveti
La Estrella
Ponedeljak
San Gonzalo
Utorak
San Benito
Sreda
Los Panaderos
Četvrtak
La Quinta Angustia
Madrugá (noć između četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder, La Macarena, La Esperanza de Triana
Petak
El Cachorro
U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.
Još neke poznate procesije su:
Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci.
Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).
I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije.
*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:
Danas ćemo govoriti o skulpturi koja je ikona i jedna od najvažnijih umetničkih tvorevina u okviru iberijske kulture. To je Gospa iz Elćea (Dama de Elche).
Ko je ona
bila? Boginja, plemkinja, kraljica, sveštenica? To je pitanje koje još čeka na
odgovor i ostaje tajna.
Gospa iz Elćea izvajana je između V i IV veka pre nove ere od krečnjačkog kamena. Visoka je 56 cm, široka 45 cm i duboka 37 cm, a teška je 65,08 kg. U pitanju je poprsje koje predstavlja gospu savršenih crta lica i bogato okićenu. Na glavi ima ukras u vidu tijare pokrivene velom, preko čela dijademu, a sa strane joj je kosa skupljena u dva koluta koji uokviruju lice i ispod kojih nosi viseće minđuše.
Leđa i
ramena su joj zaogrnuta plaštom otvorenim s prednje strane tako da se vide tri
reda ogrlica: dva su sa privescima u obliku amfora, a treća ima bar tri
medaljona za nošenje amajlija. Ogrtač je pričvršćen fibulom.
Na zadnjm
delu ima otvor širine 18 cm i dubine 17 cm zbog čega se pretpostavlja da možda
služila za smeštanje urne.
Prvobitno je
bila polihromna i imala staklene oči.
Skulptura je pronađena slučajno 1897. u nalazištu La Alkudia (u oblati Elće u Alikanteu). Kako u početku nije izazvala veliko interesovanje, prodata jednom francuskom hispanisti za muzej Luvr. Godine 1941. Gospa iz Elćea je zahvaljujući međudržavnoj saradnji vraćena u Španiju. Bila je izložena u muzeju Prado da bi je kasnije preneli u Arheološki muzej u Madridu gde je i danas izložena.
Reč je o prvom mestu na svetu na kome su
pronađeni primerci pećinske umetnosti iz kasnog paleolita, a nalazi se u mestu
Santiljana del Mar u Kantabriji.
UNESCO je 1985. ovaj kompleks proglasio
svetskom kulturnom baštinom, a nešto kasnije ime mu je prošireno u „Pećina
Altamira i paleolitska pećinska umetnost severne Španije“.
Pećina je dugačka 270 metara. Više od 22000
godina naseljavali su je naši preci koji su ovim crtežima izražavali svoje
viđenje sveta i odnos sa priprodom, pa tako crteži otkrivaju menalitet
tadašnjih ljudi.
Na tavanici i zidovima pećine mogu se videti
crteži bizona, konja, jelena. To su uglavnom velike figure dimenzija od 125 do
170 cm.
Pećina je otkrivena 1868. Otkrio ju je jedan
stanovnik Santiljane del Mar, Modesto Kubiljas, i o tome obavestio mesnog
bogataša i ljubitelja paleontologije, Marselina Sansa de Sautuolu koji je odmah
započeo istraživanje pećina. U stvari, njegova ćerka Marija je bila ta koja je otkrila
bočne sobe sa crtežima na plafonu i obavestila oca. Ali kao što obično biva sa
velikim otkrićima, po objavljivanju svojih nalaza Sautola nije naišao na razumevanje
i žestoko su ga napadali najveći stručnjaci na tom polju.
Samo dvadeset godina kasnije, posle otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj, francuski arheolog Emil Kartaljak koji se grubo poneo prema španskom istraživaču, javno je priznao svoju grešku. Nažalost, Sans de Sautola više nije bio živ da primi ova priznanja. Međutim, svaki put kada bi obilazio pećinu, Kartaljak bi prvo posetio ćerku preminulog istraživača da joj izrazi svoje poštovanje.
Pre 13000 godina odronjavanje je zatvorilo
zadnji ulaz u pećinu što je omogućilo da se stvori mikroklima i zahvaljujući
tome su se crteži sačuvali.
Kasnije posete pećini, a zatim i zidovi
podignuti da olakšaju prilaz ugrozili su mikroklimu, samim tim i crteže, pa su
pećine zatvorene 1979. Za posetioce je 2001. pored pećine otvoren Nacionalni
muzej i istraživački centar Altamira gde su izložene replike smanjenih dimenzija.
Od 2014. počeo je sa radom eksperimentalni program kojim se omogućava ponovno posećivanje pećina nazivanih Sikstinskom kapelom pećinske umetnosti.
Ovaj program perdviđa posetu za samo pet posetilaca dnevno. Kako se određuje ko će ući? Svakog petka, svi koji kupe ulaznice za posetu muzeju između 9.30 h i 10.30 h, učestvuju u izvlačenju koje počinje u 10.40 h. Pre kupovine ulaznica posetioci dobijaju letak sa uputstvima i uslovima posete koje treba da prihvate. Jedna od stvari je oblačenje posebnog odela koje se sastoji od kombinezona, kape, rukavica i posebne obuće a, naravno, i maske za lice. Poseta traje 37 minuta i nije dozvoljeno dodirivanje stena ni fotografisanje.
Tokom posete obavljaju se kontrolna merenja
temperature vazduha, stena, vlažnosti, kao i parametara izvan pećine.
Danas ćemo vam predstaviti recept za čuvene španske uštipke (churros) koji se služe s toplom čokoladom. Vrlo su jednostavni za spremanje i izuzetno popularni u Španiji. Mogu da se jedu za doručak ili za užinu, a kućna verzija može da bude bolja od mnogih kupovnih.
Na Internetu ćete naći
bezbroj recepata, ali su sastojci uglavnom isti. Razlika je u tome da li ih
pune ili ih jedu samo sa čokoladom.
Pre nego što vam damo
recept reći ćemo vam nekoliko interesantnih stvari.
Španski uštipci vode
poreklo verovatno još iz vremena kada su Španijom vladali Arapi. Čuveni pisci Kevedo (Quevedo) i Lope de Vega
(Lope de Vega) pominju ih u svojim tekstovima. Nekoliko vekova kasnije pominju
se u „Diccionario general de la cocina“.
Za pravljenje španskih
uštipaka izuzetno je važno da imate takozvanu ćureru (mašinica za istiskivanje
testa za uštipke). Ukoliko je nemate, može da posluži i poslastičarski fišek.
Ako se pitate gde u
Madridu mogu da se jedu dobri uštipci (churros) onda je sigurno jedno od
najboljih mesta za to Ćokolaterija San Hines (Chocolatería San Ginés).
Ona postoji već više od sto
godina. Za sve to vreme uspeli su da zadrže prepoznatljiv kvalitet, pa ne treba
da čudi ako isped njihovog lokala vidite red onih koji čekaju na mesto.
Danas San Hines radi 24 časda dnevno tokom
cele godine.
Sastojci:
250 gr pšeničnog brašna
250 ml vode
Kašičica soli (oko 8 grama)
Šećer za posipanje (može i ne mora)
Maslinovo ili
suncekretovo ulje za prženje
Pribor:
Kuhinjski papir
Poslastičarski fišek
Priprema:
U široku posudu sipamo
brašno. U drugi sud sipamo vodu i so i zagrejemo je do tačke ključanja. Kada
provri, sipamo brašno i drvenom kašikom mešamo dok ne dobijemo lepljivu čvrstu
masu.
Dobijenu masu sipamo u
poslastičarski fišek. Ovaj korak je bitan. U uštipcima ne bi trebalo da bude
vazduha jer će onda poskakivati u tiganju i možete da se opečete. Na vrhu fišeka
bi trebalo da bude nastavak u obliku zvezde da biste dobili tipične
uštipke sa brazdama.
Oblik možete da birate.
Mogu biti u obliku mašnica, štapića ili kako već želite. Kako biste dobili
dužinu željenu dužinu, koristite makaze da testo presečete kada vam je uštipak dovoljno
dugačak.
Uštipci se prže u dubokom
ulju zagrejanom na 200 stepeni.
Za prženje se smanji
temperatura da ne zagore.
Kada ih izvadite iz tiganja
stavljajte ih na kuhinjski papir da upije višak ulja.
Pred poluženje možete da
ih pospite običnim ili šećerom u prahu.
Naravno, neizostavan
dodatak uštipcima je topla čokolada.
Evo kako možete de je
spremite
U posudu sipajte mleko i
zagrejte ga. U njega dodajte kakao pomešan sa skrobom ili majcenom i nekoliko
kockica ili štanglu-dve čokolade. Mešajte dok ne provri i skinite sa vatre. Kad
čokolada prestane da ključa ponovo je vratite na vatru do ključanja i skuvajte
do kraja stalno mešajući.
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
Pre nego što vam ispričamo priču
o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.
To je slatkiš, uglavnom u obliku
pravougaonika ili okrugao, napravljen od
pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.
Turon se jede najviše u vreme
božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.
Prema nekim izvorima, poreklo
turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su
za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.
Druga verzija podržava priču da
je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za
pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski, njegov kvalitet ostaje nepromenjen.
Postoje dve vrste turona, tvrdi
i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod
mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele
oblande.
Najpoznatiji tvrdi turon je iz
grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.
Razne vrste turona
Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima,
možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi
na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.
Radnju je osnovao Luis Mira koji je
živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da
svoj proizvod predstavi i izvan Hihone
i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.
Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj
Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje,
tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.
Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom
kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske
kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.
Danas se u Kući Mira mogu naći i
proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.
Osim vrlo primamljivog izloga
unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.
U dnu radnje nalazi se portret osnivača
Luisa Mire.
Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.
Kuća
Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira)
dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u
velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.
