ŠPANSKI NOBELOVCI

Da li ste znali da Španci imaju 8 nobelovaca?

Sada ćemo vam ih predstaviti:

     1. José de Echegaray  (1832-1916)

Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine  Hose de Ećegaraj.  Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni  matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“

   2. Jacinto Benavente (1866-1954)

Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.

3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)

1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.

4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)

Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.

5.  Severo Ochoa  (1905-1993)

Još  jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo  da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).

6. Vicente Aleixandre (1898-1984)

Ova Nobelova nagrada  dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada  ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.

7. Camilo José Cela (1916-2002)

Godine 1989.  peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).

Ovom nagradom je odato priznanje španskom romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i snažna,  koja pokazuje različite načine čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.

 8. Mario Vargas Llosa (1936-)

Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.

Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka. Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja

Amantes de Teruel

Da li ste znali da i Španci imaju Romea i Juliju?

To su  Dijego de Marsilja i Izabel de Segura. U legendi o njima, po svemu sudeći, ima i nešto istine.

A legenda kaže da je u XIII veku u Teruelu  živeo trgovac koji je imao lepu ćerku Isabel.

U istom gradu živeo je i Dijego i njih dvoje su se voleli još od detinjstva.

Dijego joj je ponudio brak, ali ona nije mogla da pristane dok njen otac to ne odobri. Kako je Dijego nije imao od čega da se izdržava, nije bilo iznenađenje što njen otac nije pristao. Međutim, ipak je odlučio da mu pruži priliku i da u roku od pet godina stekne bogatsvo i vrati se po ruku njegove ćerke. Dijego odlazi u rat i tačno posle pet godina vraća se sa stečenim bogatsvom. Ali njen otac nije sačekao i baš toga dana je udao ćerku za drugoga.

Izabel se udaje i prve večeri kada su mladenci zaspali, Dijego krišom ulazi u njihovu spavaću sobu, budi Izabel i traži od nje da ga poslednji put poljubi jer umire.

Budući da je već bila udata, odbija njegovu molbu, a on pada mrtav. Izabel budi muža i priča mu šta se desilo. Muž predlaže da Dijegovo telo krišom odnesu do njegove kuće kako ljudi ne bi pomislili da ga je on ubio. Sledećeg dana je pronađen i ceo Teruel ga je oplakivao. Na opelu u crkvi ljudi su se opraštali od njega. Pred kraj dolazi ženska osoba prekrivena velom i odlazi do odra da ga poljubi za oproštaj. Pošto nije ustajala, ljudi su prišli i otkrili da je to Izabel koja je u tom trenutku umrla. Sahranjeni su zajedno.

Sve se to odigralo 1217. godine.

Zašto se kaže da u tome ima i nešto istine?

Naime, Dijego i lepa ćerka Pedra Segure postojali su, što potvrđuju dokumenta nađena zajedno sa mumijama otkrivenim 1555. godine, ali da li su zaista i bili učesnici jedne ovakve priče, to nije baš sigurno.

U svakom slučaju, legenda živi, istinita ili ne.

Ove dve mumije su u više navrata izlagane javnosti da bi ih 1955. konačno smestili u mauzolej koji je u crkvi San Pedro podigao vajar Huan de Avalos.