Ratoncito Pérez

Dragi prijatelji,

Kako smo obećali  prošlog puta danas ćemo vam ispričati jednu zanimljivu priču koja postoji i kod nas. Reč je o Zubić Vili. Kod Španaca je to mišić Peres (Ratoncito Pérez), a kod nas bi to bio mišić Peca.

Pitaćete se, sigurno, zašto mišić Peca. Pa, evo jedne simpatične pričice koja „objašnjava“ zašto baš on.

Svi znamo da nije prijatno kada deci ispadaju zubići, a mnoga deca se toga i plaše.

Zato se roditelji trude da im to predstave kao lep i simpatičan događaj uz  koji idu i pokloni.

Tu zapravo i počinje  naša priča.

Svojevremeno je regentkinja Marija Kristina koja je imala sina, budućeg kralja Alfonsa XIII, zamolila svog ispovednika Luisa Kolomu da napiše neku pričicu kojom će sinu, koga je zvala Bubi, olakšati ispadanje mlečnih zubića.  Luis Koloma je napisao priču o mišiću Peci mada je prvo pominjanje ove ličnosti zabeleženo desetak godina ranije u delu španskog pisca Benita Peresa Galdosa.

Pošto je ovaj lik postao toliko popularan, madridske vlasti su 2003. godine odlučile da mu u ulici Arenal broj 8 posveti ploču-obeležje, a u kući na koju je postavljena nalazi se muzej mišića Pece.

Na ploči piše:

Prema priči koju je otac Koloma napisao za kralja Alfonsa XIII kad je bio dete, ovde je u jednoj kutijni od keksa u poslastičarnici Prast, živeo Miš Peres.
Originalni rukopis čuva se u madridskoj Kraljevskoj biblioteci.

Deci je vrlo zanimljivo da vide gde je živeo njihov junak, a organizuju im se i razne i razne radionice.

Šta radi mišić Peca?

Kada nekom detetu ispadne zubić ono ga ostavi ispod jastuka da bi ga zatim Peca uzeo  i umesto njega ostavio novčić ili slatkiše, a ponekad i neku igračku.

Posle prve priče o Peci mnogi pisci i umetnici su kasnije različitim dodacima obogatili ovaj dragi i simpatični lik. Danas ćemo vam prepričati jednu od njih. Deci je sigurno zabavna, a verujemo da će biti i vama.

Bila jednom jedna ostriga koja je bila  vrlo tužna jer je izgubila svoj biser. Njena prijateljica hobotnica koja je živela na dnu mora obećala joj je pomoć u traženju bisera koji je bio beo, tvrd, mali i sjajan. Kada je odlazila, hobotnica je srela kornjaču i sve joj ispričala, a kornjača je srela mišića Pecu koji se šetkao po plaži. Ispričala mu je tužnu priču njihove prijateljice ostrige i mišić Peca je čvrsto odlučio da joj pomogne. Prvo je našao jedno dugme koje je bilo belo, malo i sjajno ali nije bilo čvrsto. Nastavio je da traži i naišao je na jedan novčić koji je bio čvrst, beo i sjajan ali nije bio mali. Tužan što nikako ne nalazi ništa što bi zamenilo biser vratio se u svoje odaje iza ormara u sobi jednog dečaćića.

Na dečakovom noćnom stočiću je bio zubić koji mu je ispao. Zubić je bio mali, beo, sjajan i čvrst i to je bilo upravo ono što je naš Peca tražio.

Peca  uzima zubić i umesto njega stavlja novčić, pa hitrim korakom odlazi kod kornjače, daje joj zubić, ona ga odnosi hobotnici, a ona ostrigi koja je zubić stavila na mesto bisera. Bila je vrlo srećna jer niko nije primetio razliku.

Od tada, kad neko dete izgubi mlečni zubić, stavlja ga ispod jastuka, a u toku noći naš mišić Peca mu umesto zubića ostavlja novčić.

SAN ISIDRO

Danas je 15. maj, poseban dan za sve u Madridu, jer se tog dana slavi San Isidro Labrador,  svetac zaštitnik Madrida i španskih zemljoradnika.

San Isidro Labrador rođen je negde oko 1082. u Madridu, a umro je 1170.

Bio je siromašni nadničar koji je zbog ratnog sukoba između Madrida i Arapa prešao u Torelagunu gde je upoznao svoju suprugu sa kojom je imao jednog sina.

O životu San Isidra ima i nepoznanica, ali ono što se sigurno  zna to je da je od njegove smrti, iako nije bio proglašen za sveca sve do XVII veka, bio slavljen zbog dobrih dela koje je činio, a kasnije zbog njegovih isceliteljskih i čudotvornih  moći kojih je bilo, kako se smatra, više od 400.

Papa Huan XXIII ga je 1960. godine proglasio zaštinikom španskih zemljoradnika.

Danas se 15. maj slavi u celom gradu uz mnogo koncerata, uranaka, narodnih i religioznih svečanosti, sportiskih događaja kao što je regata na reci Mansanares i mnogih drugih aktivnosti. Organizuje se i čuvena Fiesta Taurina de San Isidro koja predstavlja početak sezone koride. Slavlje počinje nekoliko dana pre praznika i skoro svakoga dana se održava korida u posebnoj areni u Madridu, a završava se 15. maja.

Epicentar proslave je u kvartu Karabanćel na Livadama San Isidro (La Pradera de San Isidro) čime se nastavlja tradicija koju je ovekovečio Goja  1788. na slici La Pradera de San Isidro. Tada ljudi odlaze na piknik na Livade San Isidro i provode tamo deo dana i veče.

Godine 1580. povodom ovih svečanosti je otvoren trg Plaza Mayor, koji je u svoje vreme bio glavni trg Madrida, a danas je jedno od nezaobilaznih turističkih mesta.

Ovaj praznik je prilika da se upozna tradicionalni Madrid. Po gradu se šetaju  chulapos i goyescos (Madriđani obučeni u tipične nošnje), igraju chotis, zabavljaju se i jedu u čast sveca. Ćulapos tradicionalno nose sive pepita kape, belu košulju i pantalone, dok ćulapas nose bele marame sa zadenutim crvenim karanfilom, bele košulje i suknje. Iako se radi o tradicionalnoj nošnji, na ulicama Madrida tog dana možete videti mnogo ljudi koji će nositi bar neki detalj kako bi odali počast ovom prazniku. Osim toga, u svim madridskim školama deca se maskiraju u ćulapos i ćulapas i tako dolaze u školu, kada se uvek organizuje neka svečanost ili priredba. Kako na ulicama Madrida, tako i u školama se pleše ćotis, tradicionalni madridski ples, blagog ritma koji podseća na polku.

Još od XVI veka običaj je da se tog dana  obeduje na travnjaku Livada San Isidro i da se pije voda sa izvora koji se nalazi blizu crkvice San Isidro. Postavljaju se štandovi sa bezbroj specijaliteta. Jedu se čuvene rosquillas,  okrugli uštipci koji liče na krofnice i koje mogu biti bez preliva (tontas – glupe) i uvaljane u šećer (listas-pametne). Tradicionalno se pilo iz botijos, zemljanih ćupova, a danas na ulicama Madrida možete kupiti i botijos od kože koji su veoma zgodni i laki za nošenje i idealni za piknike na koje se ide u toku ovih praznika.

Ovaj praznik je veoma omiljen svim Madriđanima. Da bi proslava bila potpuna postavljaju se i štandovi sa hranom, obično su to sendviči sa lignjama, šunke i masline, dok se pije vino ili clara con limón, odnosno pivo sa limunom. Međutim, glavni specijalitet je cocido madrileño, čorba sa sočivom, kobasicama i svinjetinom. Organizuju se koncerti kako tradicionalne tako i popularne muzike, a omiljeniji deo svim Madriđanima je veliki vatromet koji se pušta u parku Retiro, glavnom i najvećem gradskom parku.