Danas ćemo vam predstaviti tipičan
uskršnji slatkiš koji se priprema u celoj Španiji. To može da bude i predlog za
lep i lagan doručak, a na našim prostorima je i te kako poznat.
Reč je o prženicama s medom. Ako umesto meda neko voli drugi dodatak
može i sa tim da ih posluži. Na primer, sa poslastičarskim kremom (od žumanaca,
šećera,
brašna i mleka).
Recept je vrlo jednostavan.
Za razliku od naših, španske prženice
su slatke. Za njih su nam potrebni sledeći sastojci:
Vekna hleba od prethodnog dana
½ mleka
Kora limuna, a po želji može i kora pomorandže
Štapić cimeta
3 jajeta
Maslinovo ili suncokretovo ulje, po izboru
200 gr meda
60 ml vode
Priprema
U šerpu sipamo mleko i dodamo struganu koru limuna ili pomorandže i štapić cimeta, pa stavimo sve da provri. Zatim mleko skinemo sa ringle, poklopimo ga i ostavimo pet do deset minuta da se svi začinski mirisi što bolje izmešaju.
U međuvremenu umutimo jaja, a hleb isečemo na kriške debljine oko 1,5 cm.
U tiganju zagrejemo
ulje.
Svaku krišku hleba
potopimo sa obe strane prvo u mleko, pa zatim u jaje i spuštamo u već zagrejano
ulje.
Kriške pržiti s obe strane dok ne dobiju zlatnu boju i spuštati ih na papirni ubrus da upije višak ulja. I spremne su za jelo.
Ukoliko ne volite med, možete ih posuti šećerom i tako ih poslužiti.
Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju.
Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.
Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.
Učesnici procesije
Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíasi hermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.
Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.
Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.
Kako izgleda grad u toku Velike sedmice
Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.
Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.
Gastronomija
Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolačmona de Pascuasa čokoladnim jajetom.
@mundodeportivo
Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju
Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.
Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:
Cveti
La Estrella
Ponedeljak
San Gonzalo
Utorak
San Benito
Sreda
Los Panaderos
Četvrtak
La Quinta Angustia
Madrugá (noć između četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder, La Macarena, La Esperanza de Triana
Petak
El Cachorro
U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.
Još neke poznate procesije su:
Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci.
Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).
I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije.
*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:
Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O
jednom od njih ćemo vam danas pričati.
Nova godina je praznik pun optimizma i
nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem
životu, kako privatnom tako i profesionalnom.
Ali ima i onih koji misle da bi toj
očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili
zrna sreće.
Ova tradicija se sastoji u tome da se
31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim
otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.
Veruje se da je svako zrno jedan mesec
u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je
nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.
O značaju ove tradicije i to koliko je
popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol),
u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu
okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a
jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.
O ovom običaju postoje dve teorije.
Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da
imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.
Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze
na Kapiju sunca da pred ponoć jedu
grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da
dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.
Druga teorija kaže da je 1909. godine
u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači
videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su
popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.
U Španiji se jede sveže grožđe dok se
u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.
Dovitljivi trgovci su i u ovome našli
šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa
pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim koščicama.
Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.
Kako smo obećali prošlog puta danas ćemo vam ispričati jednu zanimljivu priču koja postoji i kod nas. Reč je o Zubić Vili. Kod Španaca je to mišić Peres (Ratoncito Pérez), a kod nas bi to bio mišić Peca.
Pitaćete se, sigurno, zašto mišić Peca. Pa, evo jedne simpatične pričice koja „objašnjava“ zašto baš on.
Svi znamo da nije prijatno kada deci ispadaju zubići, a mnoga deca se toga i plaše.
Zato se roditelji trude da im to predstave kao lep i simpatičan događaj uz koji idu i pokloni.
Tu zapravo i počinje naša priča.
Svojevremeno je regentkinja Marija Kristina koja je imala sina, budućeg kralja Alfonsa XIII, zamolila svog ispovednika Luisa Kolomu da napiše neku pričicu kojom će sinu, koga je zvala Bubi, olakšati ispadanje mlečnih zubića. Luis Koloma je napisao priču o mišiću Peci mada je prvo pominjanje ove ličnosti zabeleženo desetak godina ranije u delu španskog pisca Benita Peresa Galdosa.
Pošto je ovaj lik postao toliko popularan, madridske vlasti su 2003. godine odlučile da mu u ulici Arenal broj 8 posveti ploču-obeležje, a u kući na koju je postavljena nalazi se muzej mišića Pece.
Na ploči piše:
Prema priči koju je otac Koloma napisao za kralja Alfonsa XIII kad je bio dete, ovde je u jednoj kutijni od keksa u poslastičarnici Prast, živeo Miš Peres.
Originalni rukopis čuva se u madridskoj Kraljevskoj biblioteci.
Deci je vrlo zanimljivo da vide gde je živeo njihov junak, a organizuju im se i razne i razne radionice.
Šta radi mišić Peca?
Kada nekom detetu ispadne zubić ono ga ostavi ispod jastuka da bi ga zatim Peca uzeo i umesto njega ostavio novčić ili slatkiše, a ponekad i neku igračku.
Posle prve priče o Peci mnogi pisci i umetnici su kasnije različitim dodacima obogatili ovaj dragi i simpatični lik. Danas ćemo vam prepričati jednu od njih. Deci je sigurno zabavna, a verujemo da će biti i vama.
Bila jednom jedna ostriga koja je bila vrlo tužna jer je izgubila svoj biser. Njena prijateljica hobotnica koja je živela na dnu mora obećala joj je pomoć u traženju bisera koji je bio beo, tvrd, mali i sjajan. Kada je odlazila, hobotnica je srela kornjaču i sve joj ispričala, a kornjača je srela mišića Pecu koji se šetkao po plaži. Ispričala mu je tužnu priču njihove prijateljice ostrige i mišić Peca je čvrsto odlučio da joj pomogne. Prvo je našao jedno dugme koje je bilo belo, malo i sjajno ali nije bilo čvrsto. Nastavio je da traži i naišao je na jedan novčić koji je bio čvrst, beo i sjajan ali nije bio mali. Tužan što nikako ne nalazi ništa što bi zamenilo biser vratio se u svoje odaje iza ormara u sobi jednog dečaćića.
Na dečakovom noćnom stočiću je bio zubić koji mu je ispao. Zubić je bio mali, beo, sjajan i čvrst i to je bilo upravo ono što je naš Peca tražio.
Peca uzima zubić i umesto njega stavlja novčić, pa hitrim korakom odlazi kod kornjače, daje joj zubić, ona ga odnosi hobotnici, a ona ostrigi koja je zubić stavila na mesto bisera. Bila je vrlo srećna jer niko nije primetio razliku.
Od tada, kad neko dete izgubi mlečni zubić, stavlja ga ispod jastuka, a u toku noći naš mišić Peca mu umesto zubića ostavlja novčić.
Danas je 15. maj, poseban dan za sve u Madridu, jer se tog dana slavi San Isidro Labrador, svetac zaštitnik Madrida i španskih zemljoradnika.
San Isidro Labrador rođen je negde oko 1082. u Madridu, a umro je 1170.
Bio je siromašni nadničar koji je zbog ratnog sukoba između Madrida i Arapa prešao u Torelagunu gde je upoznao svoju suprugu sa kojom je imao jednog sina.
O životu San Isidra ima i nepoznanica, ali ono što se sigurno zna to je da je od njegove smrti, iako nije bio proglašen za sveca sve do XVII veka, bio slavljen zbog dobrih dela koje je činio, a kasnije zbog njegovih isceliteljskih i čudotvornih moći kojih je bilo, kako se smatra, više od 400.
Papa Huan XXIII ga je 1960. godine proglasio zaštinikom španskih zemljoradnika.
Danas se 15. maj slavi u celom gradu uz mnogo koncerata, uranaka, narodnih i religioznih svečanosti, sportiskih događaja kao što je regata na reci Mansanares i mnogih drugih aktivnosti. Organizuje se i čuvena Fiesta Taurina de San Isidro koja predstavlja početak sezone koride. Slavlje počinje nekoliko dana pre praznika i skoro svakoga dana se održava korida u posebnoj areni u Madridu, a završava se 15. maja.
Epicentar proslave je u kvartu Karabanćel na Livadama San Isidro (La Pradera de SanIsidro) čime se nastavlja tradicija koju je ovekovečio Goja 1788. na slici La Pradera de San Isidro. Tada ljudi odlaze na piknik na Livade San Isidro i provode tamo deo dana i veče.
Godine 1580. povodom ovih svečanosti je otvoren trg Plaza Mayor, koji je u svoje vreme bio glavni trg Madrida, a danas je jedno od nezaobilaznih turističkih mesta.
Ovaj praznik je prilika da se upozna tradicionalni Madrid. Po gradu se šetaju chulapos igoyescos (Madriđani obučeni u tipične nošnje), igraju chotis, zabavljaju se i jedu u čast sveca. Ćulapos tradicionalno nose sive pepita kape, belu košulju i pantalone, dok ćulapas nose bele marame sa zadenutim crvenim karanfilom, bele košulje i suknje. Iako se radi o tradicionalnoj nošnji, na ulicama Madrida tog dana možete videti mnogo ljudi koji će nositi bar neki detalj kako bi odali počast ovom prazniku. Osim toga, u svim madridskim školama deca se maskiraju u ćulapos i ćulapas i tako dolaze u školu, kada se uvek organizuje neka svečanost ili priredba. Kako na ulicama Madrida, tako i u školama se pleše ćotis, tradicionalni madridski ples, blagog ritma koji podseća na polku.
Još od XVI veka običaj je da se tog dana obeduje na travnjaku Livada San Isidro i da se pije voda sa izvora koji se nalazi blizu crkvice San Isidro. Postavljaju se štandovi sa bezbroj specijaliteta. Jedu se čuvene rosquillas, okrugli uštipci koji liče na krofnice i koje mogu biti bez preliva (tontas – glupe) i uvaljane u šećer (listas-pametne). Tradicionalno se pilo iz botijos, zemljanih ćupova, a danas na ulicama Madrida možete kupiti i botijos od kože koji su veoma zgodni i laki za nošenje i idealni za piknike na koje se ide u toku ovih praznika.
Ovaj praznik je veoma omiljen svim Madriđanima. Da bi proslava bila potpuna postavljaju se i štandovi sa hranom, obično su to sendviči sa lignjama, šunke i masline, dok se pije vino ili clara con limón, odnosno pivo sa limunom. Međutim, glavni specijalitet je cocido madrileño, čorba sa sočivom, kobasicama i svinjetinom. Organizuju se koncerti kako tradicionalne tako i popularne muzike, a omiljeniji deo svim Madriđanima je veliki vatromet koji se pušta u parku Retiro, glavnom i najvećem gradskom parku.
