Napomena: španska i meksička
tortilja imaju zajedničko samo ime. U nastavku ćete videti i zašto.
španska tortiljameksička tortilja
Ovo je tipično špansko jelo
koje može da se služi na više načina.
Sastojci
za 4 osobe:
–
8 celih jaja
–
1 kg krompira
–
oko 400 ml ulja
– crnoga luka (ovo nije obavezan sastojak, samo
za one kojima se sviđa)
–
soli po ukusu
Kromprir se oljušti i iseče na tanke listiće. Ako se pravi
sa lukom, onda se i on očisti i sitno iseče, pa se sve zajedno spusti u tiganj
sa zagrejanim uljem i isprži tako da krompir ostane svetao. Zatim se potpuno
ocedi, a tri kašike od toga ulja se stave u tiganj u kome će se tortilla peći.
Krompir (s lukom) pomeša se s dobro ulupanim jajima i solju i izlije se i prži
na laganoj vatri. Tiganj stalno pomerati držeći ga za ručku da se tortilja ne
zalepi za dno. Drvenom varjačom odlepiti ivice, a kad je odozdo dobilo rumenu
boju, poklopiti, prevrnuti i sa poklopca vratiti u tiganj da se isprži i druga
strana (ona koja je bila gornja).
Gotova tortilja se servira na velikom plitkom tanjiru,
a seče se na kriške kao torta ili na
kockice. U svaku kockicu možete zabosti čačkalicu, pa ćete dobiti tape. Može da
se služi topla ili hladna, sa ili bez majoneza, a uz dodatak neke salate imaćete
kompletnu večeru.
Ovi sastojci su osnovni i najčešći, ali tortilja može da se
obogati seckanom šunkom, tunjevinom, crvenom paprikom ili nečim drugim, shodno
ukusu i nameni. A može se praviti i od karfiola umesto krompira. Uz malo mašte dobićete svoje originalno jelo.
Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako
(Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene
verzije ili imena od milja.
Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco,
srp. Franjo).
To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku.
Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao
najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je
zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni
di Pietro Bernardone).
Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da
živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je
pomoć trebala.
Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.
U Egiptu je bezuspepšno pokušao preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog
svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi
se 4.oktobra.
Pa otkuda onda nadimak Pako?
Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju
oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od
prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.
U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:
Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista
Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator
Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg
španskog stripa „Mortadelo i Filemon“
Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac
Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac
A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose
(José) zovu Pepe.
Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova
latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo- tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime
se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta (José de Nazaret, ili u starošp. obliku
Josepe), muž Device Marije (Virgen María).
U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan
očeva.
Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti
svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo
700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve
nedelje u maju.
Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno
su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu,
najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas
(Gonzáles Byass).
Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la
Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na
reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje.
U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim
imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši
urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji
predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je
svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.
Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.
Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata), svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.
Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.
U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.
Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.
Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.
Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.
Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.
