TURRÓN

Evo danas još jedne zanimljivosti.

Pre nego što vam ispričamo priču o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.

To je slatkiš, uglavnom u obliku pravougaonika ili  okrugao, napravljen od pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.

Turon se jede najviše u vreme božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.

Prema nekim izvorima, poreklo turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.

Druga verzija podržava priču da je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski,  njegov kvalitet ostaje nepromenjen.

Postoje dve vrste turona, tvrdi i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele oblande.

Najpoznatiji tvrdi turon je iz grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.

Razne vrste turona

Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima, možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.

Radnju je osnovao Luis Mira koji je živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da svoj proizvod predstavi i izvan  Hihone i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.

Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje, tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.

Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.

Danas se u Kući Mira mogu naći i proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.

Osim vrlo primamljivog izloga unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.

U dnu radnje nalazi se portret osnivača Luisa Mire.

Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.

Kuća Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira) dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.

LA VIOLETA

U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA  (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.

Radnja je osnovana 1915.godine i već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi, kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.

Radnju je pomenute godine osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo je posao koji danas vode njihove unuke.

Ove bombone se mogu naći i u drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.

Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.

ZAŠTO MADRIĐANE ZOVU „MAČKAMA“ (LOS GATOS) I DA LI OVAJ NADIMAK VAŽI BAŠ ZA SVE MADRIĐANE

Da bismo vam ispričali ovu zanimljivu priču moramo da se vratimo u 853. godinu kada je Muhamed I, sin Abderamana II, osnovao grad „Mayrit“ ili „Magerit“(današnji Madrid). Da bi se zaštitio od raznih napadača opasao je grad zidinama koje je bilo gotovo nemoguće osvojiti. Sa zidina se mogla nadzirati dolina reke Mansanares kao i planinski venac Guadarama. Unutar zidina sagradio je tvrđavu i džamiju Almudaina. Mnogo godina kasnije, tačnije 1085, Alfonso VI odlučuje da se dokopa Toleda koji je u to vreme bio jedan od najvažnijih gradova kako za Muslimane tako i za hrišćane. Ali kao iskusni državnik i vojskovođa shvatio je da bi prvo trebalo osvojiti Mayrit zbog njegovog izuzetnog strateškog položaja.

Jednog dana u maju pomenute godine Alfonso VI, sa nadom da će iznenaditi neprijatelja i na prepad osvojiti grad, dolazi sa vojskom do zidina viskih 12 metara odnosno do jednih od troja vrata koja su služila za ulazak u grad. Dok se vojska spremala za napad, jedan odvažan mladić popeo se na vrh zidina samo uz pomoć bodeža i iznenadio ne samo neprijatelja, već i samog kralja Alfonsa koji je, videvši ga na zidinama, uzviknuo: „On kao da je mačka“. (Parece un gato)

Hrabri vojnik je skinuo mavarsku zastavu i umesto nje stavio hrišćansko obeležje, zastavu Alfonsa VI.

Od tog trenutka hrabri vojnik je postao poznat po nadimku „mačka“, a u znak sećanja na podvig, posle određenog broja godina, i sam ga je uzeo za svoje prezime koje su potom nasledili njegovi potomci.

Ovo ime se u početku koristilo za hrabre i odvažne ljude, ali je vremenom počelo da se koristi i za Madriđane treće generacije što znači da su im roditelji i bake i deke rođeni Madriđani.

Ali da li je to jedina i stvarna priča o ovom nazivu? Postoji malo dokumentacije o događajima iz tog perioda tako da ima stvari koje su prilično neizvesne i maglovite. Hroničari tog vremena su tvrdili da je priča tačna, mada su je sigurno prilično ulepšali. Činjenica je da je postojala porodica sa tim prezimenom i da je to verovatno porodica pomenutog vojnika. Na njihovom grbu stoji bodež i zidine u znak sećanja na događaj.

Postoje jos dve teorije. Prva od njih se odnosi na sve one koji su u to vreme kao mačke preskakali kapije grada da bi izbegli plaćanje putarine.

I najzad jedna koja se odnosi na običaj Madriđana da u provod izlaze noću, a poznato je da i mačke žive noću.

Na ulicama Madrida… Kampanja koja apeluje: Živi i pusti druge da spavaju. Mačke i mačori, izlazimo a da ne smetamo nikome.

Da li danas postoje Madriđani sa prezimenom GATO?  Da, postoje. Prema jednom popisu u provinciji Madrid ih ima oko 160. Vremenom je teorija po kojoj su samo čisti Madriđani treće generacije „mačke“ počela da  se proširuje, pa se danas odnosi na sve koji su rođeni u glavnom gradu.


Danas u Madridu postoji ulica Alvaresa Gata u čast dvorskog pesnika iz 15.veka, potomka onog hrabrog mladića.