Posted on

ŠPANSKI NOBELOVCI

Da li ste znali da Španci imaju 8 nobelovaca?

Sada ćemo vam ih predstaviti:

     1. José de Echegaray  (1832-1916)

Prvi španski nobelovac za književnost postao je 1904. godine  Hose de Ećegaraj.  Neobična je činjenica da je on, pored toga što je bio dramaturg, bio i cenjeni i uspešni  matematičar, inženjer i političar. Čitalačka publika ga je volela, a pisci su ga kritikovali i osporavali. Nagrada mu je dodeljena „kao priznanje za brojna dela kojima je na originalan i poseban način oživeo dugu tradiciju španskog pozorišta.“

   2. Jacinto Benavente (1866-1954)

Godine 1922. nagrada za književnost po drugi put je dodeljena jednom Špancu. To je Hasinto Benavente autor mnogih drama, komedija i tragedija. Nagradu je dobio za „izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“.

3. Santiago Ramón y Cajal (1852-1934)

1906. godine Nobelova nagrada za medicinu dodeljena je ravnopravno španskom lekaru, specijalisti za histologiju i anatomsku patologiju, Santijagu Ramon i Kahalu i Italijanu Kamilu Golđiju. To je prvi put da je tako velika nagrada pripala jednom Špancu. A dobio ju je za doprinose u izučavanju nervnog sistema.

4. Juan Ramón Jiménez (1881-1958)

Trideset godina posle druge Nobelove nagrade, 1956. godine nagrada za književnost opet dolazi u ruke još jednog Španca. To je pesnik Huan Ramon Himenes. Dodeljena mu je za životno delo, za celokupan rad, sa posebnim naglaskom na delu Sivac i ja (Platero y yo) kao i za lirsku poeziju koja predstavlja „primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“.

5.  Severo Ochoa  (1905-1993)

Još  jedan Španac, Severo Oćoa, dobitnik je Nobelove nagrade za Fiziologiju i Medicinu. Nagrada mu je dodeljena jer je 1955. uspeo  da izdvoji enzim koji je sposoban da izvrši sintezu ribonukleinske kiseline (RNK). Nagradu je podelio sa biohemičarem iz SAD Arturom Kornbergom kome je to priznanje dodeljeno zbog rada na istraživanju dezoksiribonulkleinske kiseline (DNK).

6. Vicente Aleixandre (1898-1984)

Ova Nobelova nagrada  dodeljena 1977. zapravo je nagrada celoj Generaciji 27 kojoj je pripadao Visente Aleiksandre. Istoj Generaciji čija su dela bila proučavana u celom svetu pripadali su Garsija Lorka i Rafael Alberti između ostalih. Nagrada  ovom piscu dodeljna je zbog pesničke kreativnosti koja baca svetlo na mesto čoveka u kosmosu i uopšte u društvu tog vremena, kao i zbog obnove tradicionalnih vrsta španske poezije u periodu između dva rata.

7. Camilo José Cela (1916-2002)

Godine 1989.  peti dobitnik nagrade za književnost je Kamilo Hose Sela, autor Košnice (La colmena).

Ovom nagradom je odato priznanje španskom romanu i vrsti naracije sa sopstvenim pečatom. Upravo ta proza, bogata i snažna,  koja pokazuje različite načine čovekove ranjivosti, bila je razlog da mu se dodeli nagrada.

 8. Mario Vargas Llosa (1936-)

Mario Vargas Ljosa, Peruanac sa španskim državljanstvom od 1993, za sada poslednji je u nizu dobitnika Nobelove nagrade za književnost i to 2010. godine.

Vargas Ljosa se bavio raznim žanrovima, od policijskog i istorijskog romana, komedija, do novinskih članaka. Dobitnik je brojnih priznanja i najviših odlikovanja

Posted on

Kartezijanski manastir (Monasterio de la Cartuja)

Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se  danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.

Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata),  svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.

Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.

U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a  najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.

Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela  ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.

Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.

     

Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.

Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.

Vanja Kudra