Muzej PRADO

Ne propustite da vidite u MADRIDU

Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova pretvorila se u metropolu od preko 3 miliona stanovnika koji će  uvereno da vam kažu da je od njihovog grada lepši jedino raj. Razne su ga dinastije širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove su ulice i trgovi uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi su puni pesme, igre i izvrsnog ića i pića.

Zadovoljićete i duh i telo.

Počećemo od centra grada i najznačajnih muzeja.

MADRIDSKI MUZEJI

            U Madridu bi vam trebalo vrlo mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak važnijih, računajući i specijalizovane poput Prirodnjačkog, Železničkog ili Pomorskog. A gde su tek razne galerije i fondacije sa svojim namenskim salama i neprestanim i vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta, lako ćete na kakvoj kući, u uličici, na nekom trgu, u parku i ispod nadvožnjaka otkriti reljef, fontanicu, kip, spomenik… Kad ne bi bio tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.

Muzej PRADO

Kraj Velaskesovog ćete spomenika proći, kod Gojinog ćete ući, a kod Muriljovog izaći 

Prado, što znači poljana, na njoj je bio podignut, jedna od najvećih svetskih pinakoteka, smešten je u neoklasičnom zdanju arhitekte Huana de Viljanueve iz XVIII v. i pruža najpotpuniju kolekciju španskog slikarstva od XII do XVIII v. Možete se izvrsno zabaviti Velaskesovim portretima kepeca, velikaša i borbonskih vladara, saosećati sa Gojinom sirotom nevestom koja je po prvi put obula cipele za svoje venčanje sa bogatim starcem i obula ih naopako, ili pokušati da uronite u mračne predele duše preko slika iz njegovog crnog perioda. Kad ste se zasitili Španaca, obiđite najznamenitije Flamance, Holanđane, Italijane, Nemce i Francuze.

Fasada zgrade Viljanueva (Paseo del Prado); fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

Ako vas noge još drže, popnite se do severnog dela potkrovlja i u jednoj kružnoj sali pogledajte od turističkih poslanika neretko zapostavljenu prekrasnu zbirku dekorativne umetnosti, posuđe od plemenitih metala i dragog kamenja, «Blago Delfina», po imenu naslednika Luja XIV, oca španskog kralja Filipa V.

Godine 2007. završena je „Zgrada Jeronima“ nazvana tako jer predstavlja produžetak prema klaustru Jeronimskog manastira iza glavne zgrade, a ima i nadimak „Moneova kocka“ zato što ju je projektovao poznati španski arhitekta Rafael Moneo u obliku kocke; to je najveće proširenje muzeja u njegovoj dvovekovnoj istoriji. U njemu je deo kolekcije iz XIX veka koja je nekad bila u „Kući valjanog odmora“, održavaju se privremene izložbe i smeštene su jedna koncertna i jedna konferencijska sala. S Viljanuevinim zdanjem povezana je podzemnim prolazom.

Zgrada Viljanueva i zgrada Jeronima, fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

U «Kući valjanog odmora», zgradi iza muzeja koja je u XVII v. bila sala za zabave pri danas nepostojećem dvorskom kompleksu, smešten je „Centar za muzejska izučavanja“, takozvana „Pradova škola“ sa muzejskom bibliotekom od preko 70.000 knjiga i hiljadu časopisa; u njoj se obrazuju stručnjaci za različite specijalnosti istorije umetnosti i obavljaju se istraživanja u toj oblasti.

Muzej Prado, fotografija preuzeta sa nebrija.com

Pećine Altamira

Reč je o prvom mestu na svetu na kome su pronađeni primerci pećinske umetnosti iz kasnog paleolita, a nalazi se u mestu Santiljana del Mar u Kantabriji.

UNESCO je 1985. ovaj kompleks proglasio svetskom kulturnom baštinom, a nešto kasnije ime mu je prošireno u „Pećina Altamira i paleolitska pećinska umetnost severne Španije“.

Pećina je dugačka 270 metara. Više od 22000 godina naseljavali su je naši preci koji su ovim crtežima izražavali svoje viđenje sveta i odnos sa priprodom, pa tako crteži otkrivaju menalitet tadašnjih ljudi.

Na tavanici i zidovima pećine mogu se videti crteži bizona, konja, jelena. To su uglavnom velike figure dimenzija od 125 do 170 cm.

Pećina je otkrivena 1868. Otkrio ju je jedan stanovnik Santiljane del Mar, Modesto Kubiljas, i o tome obavestio mesnog bogataša i ljubitelja paleontologije, Marselina Sansa de Sautuolu koji je odmah započeo istraživanje pećina. U stvari, njegova ćerka Marija je bila ta koja je otkrila bočne sobe sa crtežima na plafonu i obavestila oca. Ali kao što obično biva sa velikim otkrićima, po objavljivanju svojih nalaza Sautola nije naišao na razumevanje i žestoko su ga napadali najveći stručnjaci na tom polju.

Samo dvadeset godina kasnije, posle otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj, francuski arheolog Emil Kartaljak koji se grubo poneo prema španskom istraživaču, javno je priznao svoju grešku. Nažalost, Sans de Sautola više nije bio živ da primi ova priznanja. Međutim, svaki put kada bi obilazio pećinu, Kartaljak bi prvo posetio ćerku preminulog istraživača da joj izrazi svoje poštovanje.

Pre 13000 godina odronjavanje je zatvorilo zadnji ulaz u pećinu što je omogućilo da se stvori mikroklima i zahvaljujući tome su se crteži sačuvali.

Kasnije posete pećini, a zatim i zidovi podignuti da olakšaju prilaz ugrozili su mikroklimu, samim tim i crteže, pa su pećine zatvorene 1979. Za posetioce je 2001. pored pećine otvoren Nacionalni muzej i istraživački centar Altamira gde su izložene replike smanjenih dimenzija.

Od 2014. počeo je sa radom eksperimentalni program kojim se omogućava ponovno posećivanje pećina nazivanih Sikstinskom kapelom pećinske umetnosti.

Ovaj program perdviđa posetu za samo pet posetilaca dnevno. Kako se određuje ko će ući? Svakog petka, svi koji kupe ulaznice za posetu muzeju između 9.30 h i 10.30 h, učestvuju u izvlačenju koje počinje u 10.40 h. Pre kupovine ulaznica posetioci dobijaju letak sa uputstvima i uslovima posete koje treba da prihvate. Jedna od stvari je oblačenje posebnog odela koje se sastoji od kombinezona, kape, rukavica i posebne obuće a, naravno, i maske za lice. Poseta traje 37 minuta i nije dozvoljeno dodirivanje stena ni fotografisanje.

Tokom posete obavljaju se kontrolna merenja temperature vazduha, stena, vlažnosti, kao i parametara izvan pećine.

Doživljaj je svakako izuzetan i jedinstven.

PAKO i PEPE (PACO y PEPE)

Pretpostavljamo da ste svi čuli za španska imena Pako (Paco) i Pepe (Pepe). Kao i kod nas tako i u Španiji imena imaju svoje skraćene verzije ili imena od milja.

Prvo ćemo vam reći nešto o imenu Fransisko (šp.Francisco, srp. Franjo).

To je muško ime koje je ušlo u upotrebu u XIII veku. Dobio ga je sin jednog italijanskog trgovca koga je otac tako nazvao najverovatnije po Francuskoj u kojoj je često boravio poslom i mnogo je zavoleo. Njegovo italijansko ime je bilo Đovani di Pjetro Bernardone (Giovanni di Pietro Bernardone).

Iako je bio sin bogatog trgovca, u jednom trenutku u životu je odlučio da živi po novim vrlo striktnim pravilima, u siromaštvu i pomažući onima kojima je pomoć trebala.

Osnivač je tri verska reda pod okriljem Katoličke crkve.

U Egiptu je bezuspepšno pokušao  preobraćanje Muslimana u hrišćanstvo. Zbog svojih dela 1228. godine proglašen je svecem. Dan Svetog Franje Asiškog slavi se 4.oktobra.

Pa otkuda onda nadimak Pako?

Sveti Franjo je u verskom redu franjevaca imao funkciju oca zajednice (na latinskom PATER COMUNITATIS, šp. padre de la comunidad). Od prvih slogova te dve reći nastalo je PA-CO.

U nastavku vam nabrajamo nekoliko poznatih ličnosti sa tim imenom:

Pako de Lusija (Paco de Lucía),virtuozni gitarista

Pako Raban (Paco Rabanne), modni kreator

Fransisko Ibanjes (Francisco Ibáñez), otac čuvenih likova najpoznatijeg španskog stripa „Mortadelo i Filemon“

Fransisko Umbral (Francisco Umbral), pisac

Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), pisac

A sada ćemo objasniti zašto nekoga čije je ime Hose (José) zovu Pepe.

Po vrlo raširenom mišljenju nadimak Pepe potiče od imena prvih slova latinskog naziva PATER PUTATIVUS, (padre putativo-  tobožnji otac, otac usvojitelj), Pe-pe. To ime se pojavljuje u srednjevekovim spisima kada se pominje Josif od Nazareta  (José de Nazaret, ili u starošp. obliku Josepe), muž Device Marije (Virgen María).

U Španiji se 19. marta slavi dan Svetog Josifa i Dan očeva.

Taj dan ustanovio je papa Siksto IV kao odavanje počasti svima onima koji se zovu Pepe kao i svim očevima. Danas u Španiji ima gotovo 700.000 ljudi sa ovim imenom (podatak iz 2014.).
Kada već pominjemo Dan očeva, treba reći da se Dan majki u Španiji slavi prve nedelje u maju.

Mala zanimljivost: svi oni koji su bili u Madridu sigurno su na trgu Sunčeva kapija (Puerta del Sol) videli veliku reklamu, najpoznatiju u Madridu, za aperitivno vino iz čuvene vinarije Gonsales Bijas (Gonzáles Byass).

Vinarija je iz mesta Heres de la Frontera (Jerez de la Frontera), a njihova najčuvenija marka vina je upravo TÍO PEPE (Čika Pepe). Na reklami je flaša sa tipičnim andalužanskim šeširom i žaketom crvene boje. U hispanskom svetu je mnogo poznatih ličnosti sa ovim imenom ali je, kako mi se čini, danas jedan od najpoznatijih Pepea bivši urugvajski predsednik Pepe Muhika (Pepe Mujica) poznatiji kao “najsiromašniji predsednik na svetu”, čovek za koga kažu da je vredan svakog divljenja jer je svetu održao lekciju o skromnosti i jednostavnosti.