Muzej PRADO

Ne propustite da vidite u MADRIDU

Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova pretvorila se u metropolu od preko 3 miliona stanovnika koji će  uvereno da vam kažu da je od njihovog grada lepši jedino raj. Razne su ga dinastije širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove su ulice i trgovi uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi su puni pesme, igre i izvrsnog ića i pića.

Zadovoljićete i duh i telo.

Počećemo od centra grada i najznačajnih muzeja.

MADRIDSKI MUZEJI

            U Madridu bi vam trebalo vrlo mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak važnijih, računajući i specijalizovane poput Prirodnjačkog, Železničkog ili Pomorskog. A gde su tek razne galerije i fondacije sa svojim namenskim salama i neprestanim i vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta, lako ćete na kakvoj kući, u uličici, na nekom trgu, u parku i ispod nadvožnjaka otkriti reljef, fontanicu, kip, spomenik… Kad ne bi bio tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.

Muzej PRADO

Kraj Velaskesovog ćete spomenika proći, kod Gojinog ćete ući, a kod Muriljovog izaći 

Prado, što znači poljana, na njoj je bio podignut, jedna od najvećih svetskih pinakoteka, smešten je u neoklasičnom zdanju arhitekte Huana de Viljanueve iz XVIII v. i pruža najpotpuniju kolekciju španskog slikarstva od XII do XVIII v. Možete se izvrsno zabaviti Velaskesovim portretima kepeca, velikaša i borbonskih vladara, saosećati sa Gojinom sirotom nevestom koja je po prvi put obula cipele za svoje venčanje sa bogatim starcem i obula ih naopako, ili pokušati da uronite u mračne predele duše preko slika iz njegovog crnog perioda. Kad ste se zasitili Španaca, obiđite najznamenitije Flamance, Holanđane, Italijane, Nemce i Francuze.

Fasada zgrade Viljanueva (Paseo del Prado); fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

Ako vas noge još drže, popnite se do severnog dela potkrovlja i u jednoj kružnoj sali pogledajte od turističkih poslanika neretko zapostavljenu prekrasnu zbirku dekorativne umetnosti, posuđe od plemenitih metala i dragog kamenja, «Blago Delfina», po imenu naslednika Luja XIV, oca španskog kralja Filipa V.

Godine 2007. završena je „Zgrada Jeronima“ nazvana tako jer predstavlja produžetak prema klaustru Jeronimskog manastira iza glavne zgrade, a ima i nadimak „Moneova kocka“ zato što ju je projektovao poznati španski arhitekta Rafael Moneo u obliku kocke; to je najveće proširenje muzeja u njegovoj dvovekovnoj istoriji. U njemu je deo kolekcije iz XIX veka koja je nekad bila u „Kući valjanog odmora“, održavaju se privremene izložbe i smeštene su jedna koncertna i jedna konferencijska sala. S Viljanuevinim zdanjem povezana je podzemnim prolazom.

Zgrada Viljanueva i zgrada Jeronima, fotografija preuzeta sa
https://www.museodelprado.es/museo/ampliacion-jeronimos

U «Kući valjanog odmora», zgradi iza muzeja koja je u XVII v. bila sala za zabave pri danas nepostojećem dvorskom kompleksu, smešten je „Centar za muzejska izučavanja“, takozvana „Pradova škola“ sa muzejskom bibliotekom od preko 70.000 knjiga i hiljadu časopisa; u njoj se obrazuju stručnjaci za različite specijalnosti istorije umetnosti i obavljaju se istraživanja u toj oblasti.

Muzej Prado, fotografija preuzeta sa nebrija.com

TURRÓN

Evo danas još jedne zanimljivosti.

Pre nego što vam ispričamo priču o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.

To je slatkiš, uglavnom u obliku pravougaonika ili  okrugao, napravljen od pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.

Turon se jede najviše u vreme božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.

Prema nekim izvorima, poreklo turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.

Druga verzija podržava priču da je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski,  njegov kvalitet ostaje nepromenjen.

Postoje dve vrste turona, tvrdi i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele oblande.

Najpoznatiji tvrdi turon je iz grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.

Razne vrste turona

Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima, možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.

Radnju je osnovao Luis Mira koji je živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da svoj proizvod predstavi i izvan  Hihone i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.

Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje, tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.

Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.

Danas se u Kući Mira mogu naći i proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.

Osim vrlo primamljivog izloga unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.

U dnu radnje nalazi se portret osnivača Luisa Mire.

Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.

Kuća Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira) dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.

O MADRIDU

Arapska osmatračnica s kraja IX v. tokom vekova se pretvorila u metropolu od preko tri miliona stanovnika koji će vam sasvim uvereno reći da je od njihovog grada lepši jedino raj (izreka De Madrid al cielo). Razne dinastije su ga širile i ulepšavale, a vreme mu je ugrađivalo priče, legende i anegdote. Tako će vas danas srdačno dočekati vedri i nasmejani Mediteranci u zelenom i najvećim delom godine sunčanom Madridu. Njegove ulice i trgovi su uvek živi, istorija i kultura su na svakom koraku, a barovi i kafeterije su puni pesme, igre i izvrsnih jela i pića. Zadovoljićete i duh i telo.

Kad je Madrid 1561. godine postao glavni grad rastuće kolonijalne sile, oko dvora Habzburga počeo je da se širi gusti splet ulica nabijenih kućama i crkvama. Primetićete da se to prvobitno jezgro grada ostavlja utisak haotičnosti, ali ćete svakako osetiti i onaj dah prisnosti kakav pruža starina. Na samom početku XVIII v. Austrijance na prestolu smenjuje francuska dinastija Borbona koja počinje urbanističko širenje i izgradnju ka istoku, pa ćete se u borbonskom Madridu diviti prostranim trgovima i monumentalnim građevinama. A sve zajedno će vas očarati upravo takvim susretom kontrasta.

Mapa Madrida (XVII vek)

Ne tako davno glavna gradska arterija bila je Gran Vija (Gran Vía), u prevodu Široki put, a onda je za poslovni svet postala tesna i preuzeli su je turisti. Finansijska moć se širila na sever, Šetalištem Kasteljana (Paseo de la Castellana), počev od trga Novih ministarstava (Nuevos Ministerios) na kome se nalazi nekoliko ovih ustanova. Kratko vreme se mislilo da granicu čini Kapija Evrope (Puerta de Europa), ali ubrzani razvoj je tražio nove i sve veće prostore, pa se preko Polja naroda (Campo de las Naciones) Madrid gotovo počeo da spaja sa Barahasom, selom kod koga je aerodrom. Ako poželite da vidite neka od dostignuća velikih imena savremene arhitekture, ovde ćete biti na pravom mestu. 

Mapa Madrida iz 1831.

U Madridu bi vam trebalo strahovito mnogo vremena samo da obiđete sve muzeje. Ima ih tridesetak važnijih, računajući i specijalizovane kao što su Prirodnjački, Železnički ili Pomorski. A gde su tek razne galerije i zadužbine sa svojim namenskim salama i neprekidnim vrednim izložbama! Uz sve to, šetajući od jednog do drugog mesta lako ćete na nekoj kući, u nekoj uličici, na nekom trgu, u parku ili ispod nekog nadvožnjaka otkriti reljef, skulpturu, fontanicu, spomenik… Kad ne bi bio tako mnogoljudan i prostran, celi grad bi ličio na jedan muzej.

Od svih crkava koje su postojale u Madridu ostala je samo jedna trećina, ali se njihova umetnička vrednost ne sme zanemariti. Razlozi za tu brojčanu nesrazmeru različiti su istorijski  tokovi i uslovi. Dok je hrišćanstvo bilo i vera i štit protiv islama i judaizma, njegova je uloga bila veća i jača, pa je bilo i više verskih građevina. Ipak ih je ostalo dovoljno raznolikih i po starosti i  po veličini – od XII do XX v. i od kapelica, preko manastira do katedrala – da se uputite u jednu prijatnu turu za dušu.


Iglesia de los Jerónimos (iz XVI veka)

U jednom od najpoznatijih špnskih vodiča doslovce piše da izlasci i noćni život u Madridu nisu za srčane bolesnike. I zaista je teško bilo gde naći tako bogatu i živu ponudu. Recimo da je ona radnim danom normalna, a petkom i subotom frenetična. Zagrejavanja počinju popodne po kafeterijama. Onda se ide na koncert, u pozorište ili bioskop, pa se večera  kasno, oko 22h, a posle toga počinju vibracije na svim talasnim dužinama koje traju celu noć. Subotom i nedeljom pre podne grad je mrtav, svi spavaju. Pa pridružite im se i vi.

Jedan od načina da se zabavite jeste da pođete po radnjama. Ne treba reći da ih u Madridu ima obilje sa svakojakom robom i sa rasponom cena za svačiji džep. Ako vam ovo nije omiljeni način trošenja vremena, a želeli biste da kući ponesete tipičnu lepezu ili kastanjete, kao i poklončiće dragim osobama, uvek možete da ih kupite na “strateškim” turističkim mestima kao što su muzeji, Kapija Sunca (Puerta del Sol), Glavni trg (Plaza Mayor), Široki put (Gran Vía)… Ako biste radije da nabavite neko špansko vino ili sir, po samoposlugama imate dovoljno veliki izbor. Jedini savet: čuvajte novčanik, začas se isprazni.

 Zeleno je boja prirode, deluje smirujuće i opuštajuće. Španci imaju na umu još jedno njeno značenje, a to je sloboda. Nju nije teško povezati s prirodom. Dakle, ako ste se prisetili romanse Garsije Lorke Zeleno, volim te zeleno… i ako ste siti stege, boja, (neprijatnih) mirisa i zvukova grada, pođite u parkove da slušate i udišete prirodu, da se razonodite i odmorite. U Madridu ih ima dosta, u centru i van njega, a dovoljno su prostrani i različiti da se samo prošetate, ili da provedete celi dan na pikniku sunčajući se i zabavljajući.  

Park Retiro u Madridu

Kao što svaka porodica krije poneku tajnu, tako i veliki gradovi imaju mesta i događaje koji se ne otkrivaju na prvi pogled. Ljudska mašta brzo stvara priče sa kojima ćete se sresti na svakom koraku. Burna prošlost nekih zgrada gotovo uvek će ih u potonjim vremenima “naseliti” duhovima, lepe poetske legende o ljubavi i milosrđu daće imena ulicama, poznate slike imaće nepoznatu prošlost ili poruku, a neki spolja običan restoran može vam ponuditi neobičnu večeru. Vaš radoznali duh biće naprosto očaran ovim  avanturama.

Španija je administrativno izdeljena na 17 autonomnih oblasti i jedna od njih je madridska, u samom centru Iberijskog poluostrva. Ako se odlučite da izađete iz grada, možete poći na sever, u planinu Guadaramu (Guadarrama) da proskijate zimi ili se rashladite leti. Na severozapadu je manastir El Eskorijal (El Escorial) i mnogo novija Dolina palih (Valle de los Caídos) iz frankističkih vremena. U južnom delu je palata Aranhues (Aranjuez), a na istoku literarna Alkala na reci Enares (Alcalá de Henares) i slikoviti Ćinćon (Chinchón). Raznovrsni doživljaji čekaju vas na bilo kojoj od četiri strane.                                                                                                                                         

Dragana Bajić                                                                                                                                                                                            

Kartezijanski manastir (Monasterio de la Cartuja)

Nasuprot potpunoj svedenosti fasade, barokna razigranost unutrašnjosti kartezijanskog manastira posvećenog Bogorodičinom uspenju kao da oličava buntovništvo španske omladine. Zdanje je smešteno po strani od utabanih turističkih staza – ko bi se peo na još jedno brdo posle Albajsina i Sakromontea? – na uzvišenju koje je prema imenu ovog monaškog reda (u španskom obliku) dobilo ime Kartuha (Cartuja), a na kome se  danas nalazi kampus fakulteta za društvene nauke Univerziteta u Granadi. Manastiru se pristupa kroz kamene dveri iza kojih se pruža portik sagrađen u XVI veku.

Prizor čuva sećanje na doba početaka izgradnje. Bilo je to 1506, dve godine pošto je Huana, ćerka Izabele Katoličke, preuzela vlast posle majčine smrti. Sa juga Italije kojim vlada Fernando, Izabelin suprug, u Španiju stižu nove ideje i prepliću se sa gotskim i mavarskim nasleđem tako da nastaju odlike prvobitne renesanse u španskoj arhitekturi. Nadahnute kujundžijske rukotvorine u srebru (na španskom plata),  svojim složenim ukrasima daju ovom stilu posebno ime, plateresko, a istu raskoš primećujemo i na kapiji manastira. Međutim, portik je već primer pozne renesanse čija je monumentalnost i odsustvo ukrasa pod uticajem stila dvorca El Eskorijal koji je nadomak Madrida sagradio Felipe II.

Belina unutrašnjeg dvorišta okruženog zasvođenim hodnicima iznenađuje posle zemljanih tonova spoljašnjeg predela, pogotovo u sunčane dane kojih je tokom godine mnogo na ovim geografskim širinama. Pogled se smiruje zelenilom citrusnog drveća, a zvuk vode iz šedrvana opušta duh. Nije ni čudo što su se ovde monasi okupljali posle dana ispunjenog molitvom, sozercanjem i obrađivanjem manastirskog zemljišta. Dvorište povezuje zajedničke prostorije u kojima su se monasi sastajali u vreme nedeljnih obeda sa crkvom u kojoj su obavljali službu, sve dok 1835. nisu proterani. Utisak je da najviše podseća na dvorišta mavarskih kuća na susednom brdu Albajsinu.

U nekad zajedničkim prostorijama danas je galerija slika sa religioznom tematikom, a među njima se ističu dela Huana Sanćesa Kotana koji je postao slavan tek u XX veku i to zbog svojih mrtvih priroda. Ovaj toledski slikar proveo je posledenje decenije života kao monah u Kartezijanskom manastiru u Granadi. Njegova zaostavština uključuje i mnoge slike religioznih tema koje su savršeni primeri ranog baroka jer ih odlikuje snažan kontrast između svetlog i tamnog kojim se postiže utisak dubine. Stoga se ovaj stil često naziva tenebrizam ili kjaroskuro, a  najpoznatiji predstavnici potiču iz Karavađove slikarske škole. U Kotanovim delima je primetan i naturalizam, pa se smatra začetnikom španskog realizma.

Poslednja deonica posete vodi nas kroz crkvu koja je pravi krešendo čitavog doživljaja. U njoj se stiče sav napor celog monaškog reda, jer predstavlja ćeliju Božiju za čije se opremanje nisu štedela  ni sredstva ni mašta. Sastoji se iz jednog broda, podeljena je pregradama za vernike, iskušenike i monahe, a polihromni oltar pokazuje svu raskoš kasnog baroka. Iza njega je tabernakl sa predmetima potrebnim za bogoslužbu.

Crkva je sagrađena početkom XVIII veka i predstavlja spoj arhitekture, skulpture i slikarstva koji je Bernini nazivao bel composto (lepi spoj), a Fransisko Urtado Iskijerdo, jedan od najistaknutijih umetnika španskog baroka, prilagodio hispanskom senzibilitetu kako bi izazvao divljenje prema pobedonosnom Hristovom prisustvu na Zemlji preko tajne pričešća. Ovde je samo monasima bio dozvoljen pristup, dok su vernici posmatrali službu kroz okrugle prozore iz bočnih prostorija. Ikonografsko naglašavanje svetosti pričešća jedna je od mera borbe Katoličke crkve protiv protestantske reforme. Na jugu Španije ova politika je, između ostalog, u baroku dovela do popularnosti procesija i procvata religiozne likovne umetnosti, dok je na severu, gde je protestantski uticaj bio veći, barokna umetnost kulminirala u sakralnoj muzici i svetovnom slikarstvu.

     

Naposletku posećujemo sakristiju, odaju za pripremu bogosluženja, pa je samim tim u crkvenom sklopu to prostor nižeg značaja. Međutim, za kartezijance ona ima veći značaj jer se u njoj obavlja molitveni obred, a u manastirskoj hijerarhiji crkvenjak je na drugom mestu. Stoga ne čudi da sakristija uz tabernakl predstavlja najuspeliji izraz španskog kasnog baroka. Da nije ormarića koji ukazuju da je reč samo o jednoj crkvenoj odaji, izgledalo bi kao da se boravi u posebnoj crkvi. Ormarići su rađeni u intarziji, tehnici ukrašavanja stolarije umetanjem dragocenih materijala, a u Španiju su je doneli Arapi; u Granadi i dalje cveta pod nazivom taracea. Kontrast između tamne stolarije i prošaranog mermera u donjem delu prostorije i beline tavanice bogato ukrašene štukaturom predstavlja vrhunac baroknog izraza koji ni u jednom trenutku ne prelazi granice dobrog ukusa.

Kartezijanski manastir u Granadi je, stoga, prava riznica trovekovnog razvoja umetnosti na jugu Španije i čuva neke od njenih najvrednijih dragulja.

Vanja Kudra

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…

Tapasi, sangrija, ljubaznost, Alhambra, masline, vino…Pazle koje spojene u jedno čine Granadu – glavni grad istoimene andalužanske provincije na jugu Španije, koja je bila i teritorija nekadašnje mavarske kraljevine. U ovom gradu sigurno ćete osetiti pravi duh Španije, gostoljubljivost i uživati na svakom koraku. Mnogi koji su je posetili ističu da su se baš u ovom  gradu osećali najprijatnije i najviše su uživali.

Granada je ralativno mali grad u kom ćete na većinu mesta moći da stignete peške. Ima oko 250.000 stanovnika. Grad važi i za studentski, jer u njemu ima oko 80.000 studenata na univerzitetu sa preko šest vekova tradicije koji spada u tri najbolja u Španiji.

Mnogo pre nego što je grad dobio ime koje danas nosi, njegovom teritorijom vladali su Grci, Rimljani, Vandali, Vizigoti.

Mavari osvajaju grad 711. godine, a negde oko 750. godine njegovi stanovnici počinju da koriste ime Kalat Granata (na arapskom Qal at Granada) u značenju – Tvrđava od Granade, iz čega se razvija današnje ime. Granada na španskom takođe znači nar (voće).

Bitan datum za ovaj grad i pokrajinu bio je 2. januar 1492. kada je kapitulirao poslednji muslimanski vladar Boabdil i predao grad kraljici Izabeli od Kastilje i kralju Fernandu II od Aragona  koji su poznati kao Katolički kraljevi (Reyes católicos). Ovaj događaj označava kraj Rekonkiste – pokreta Španaca i Portugalaca da iz svoje zemlje proteraju Mavare sa Pirinejskog poluostrva i da ga osvoje ponovo što upravo i označava reč „reconquista“ – ponovno osvajanje.

Kada govorimo o odlasku poslednjeg mavarskog vladara Boabdila interesantno je pomenuti jednu legendu koja je vezana za njegov izlazak iz ALHAMBRE. Naime, kaže se da se Boabdil, zajedno sa svojom majkom i ostalom svitom koja ga je pratila, poslednji put okrenuo ka Alhambri plačući i da mu je njegova majka na to rekla: „Plači sada kao žena kada to nisi znao da braniš kao muškarac.“

Koliko je to istina ne znamo, ali svakako je Boabdil stvarno imao razloga za suze.

Turizam u Granadi počinje naglo da se razvija nakon vladavine Franka.

Alhambra

Grad je poznat po istorijskim građevinama iz doba Mavara ali i renesanse i gotike. Svakako jedna od najvažnijih acosijacija na Granadu jeste utvrđenje Alhambra čiji naziv  znači – crvena tvrđava. Smatra se da ime vodi poreklo od crvene gline od koje je utvrđenje napravljeno. Izgrađena je u 13. i 14. veku kao palata za Mavarske kraljeve. U utvrđenju se nalazi i manastir iz tog perioda kao i Lavlja palata (Palacio de Leones) po kom je Alhambra poznata, a koja se sastoji od centralnog dvorišta (Patio de los Leones) okruženog predivnim stubovima izrađenim do perfekcije i najsitnijih detalja.

      

Od 1984. ovo utvrđenje se nalazi na UNESCO-voj  listi svetske baštine. Zidine i cvetni vrtovi koji se nalaze unutar utvrđenja, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, a na svakom koraku pratiće vas mirisi cvetova narandža i bajkovitih ruža.  Procenjuje se da godišnje oko 2 miliona turista poseti ovo utvrđenje.

 

Tapasi

Mali zalogaji koji se služe uz poručeno piće u gradovima širom Španije – tapasi, sasvim su uobičajeni u svim barovima u Granadi. U većim gradovima na mnogim mestima se naplaćuju, a Granada je među onima gde ćete ih uvek dobiti gratis. Od neizbežne španske šunke (jamón), kroketa, do raznih vrsta sireva i preukusnih maslina sa raznim punjenjima po kojima je poznata čitava Andalusija, do velikih porcija sa mesom, krompirima i pirinčem, uvek ćete se iznova iznenaditi varijacijama i količinom koju služe, i naravno bogatim ukusima.

  

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) svakako je jedna od najpoznatijih ličnosti ovog grada čija se dela smatraju španskim nacionalnim blagom. Na žalost, njegivo stvaralaštvo je rano prekinuto jer su ga nacionalisti streljali na samom početku građanskog rada, 19. avgusta 1936. Do danas nije otkriveno gde je veliki pesnik sahranjen.

Sakromonte

Četvrt u Granadi koju naseljava uglavnom romska zajednica, važi za kraj pravog, vatrenog flamenka. Od 90-ih počnje da se razvija i kao turistička atrakcija grada.

Kada posetite Granadu, jedno je sigurno – nemoguće je ostati ravnodušan ili sa mlakim utiskom. Fuzija ukusa, zvukova, topline, spoj kultura i gostoljubljivost navešće vas da se prvom sledećom prilikom vratite ponovo.

Olivera Marković