Torrijas – prženice sa medom

Danas ćemo vam predstaviti tipičan uskršnji slatkiš koji se priprema u celoj Španiji. To može da bude i predlog za lep i lagan doručak, a na našim prostorima je i te kako poznat.

Reč je o prženicama s medom. Ako umesto meda neko voli drugi dodatak može i sa tim da ih posluži. Na primer, sa poslastičarskim kremom (od žumanaca, šećera, brašna i mleka).

Recept je vrlo jednostavan.

Za razliku od naših, španske prženice su slatke. Za njih su nam potrebni sledeći sastojci:

  • Vekna hleba od prethodnog dana
  • ½ mleka
  • Kora  limuna, a po želji može i kora pomorandže
  • Štapić cimeta
  • 3 jajeta
  • Maslinovo ili suncokretovo ulje, po izboru
  • 200 gr meda
  • 60 ml vode

Priprema

U šerpu sipamo mleko i dodamo struganu koru limuna ili pomorandže i štapić cimeta, pa stavimo sve da provri. Zatim mleko skinemo sa ringle, poklopimo ga i ostavimo pet do deset minuta da se svi začinski mirisi što bolje izmešaju.

U međuvremenu umutimo jaja, a hleb isečemo na kriške debljine oko 1,5 cm.

U tiganju zagrejemo ulje.

Svaku krišku hleba potopimo sa obe strane prvo u mleko, pa zatim u jaje i spuštamo u već zagrejano ulje.

Kriške pržiti s obe strane dok ne dobiju zlatnu boju i spuštati ih na papirni ubrus da upije višak ulja. I spremne su za jelo.

Ukoliko ne volite med, možete ih posuti šećerom i tako ih poslužiti.

PTIČICA (LA PAJARITA)

Kao i svaki grad i Madrid ima svoje tajne, neka skrivena mesta na kojima možete uživati u autentučnim prizorima i kupiti ili degustirati najkvalitetnije proizvode koji se desetinama godina prave zanatlijski sa nepromenjenim ukusom i  kvalitetom. Pored čuvenih prodavnica turona i bombona od ljubičice o kojima smo već pisali, u najlešem delu Madrida, četvrti Salamanka, krije se radnjica u kojoj ćete naći veliki izbor čokolada i bombona.

Radnju je 1852. osnovao pradeda sadašnjeg vlasnika.

Fotografija preuzeta sa @travelreport

PTIČICA  je mala radnja sa vrlo brižljivo uređenim izlogom. Kad se uđe, nailazi se na pult sa starinskom vagom, tradicionalnim staklenim teglama i mnogo kutija različitih veličina u koje pakuju svoje proizvode.

Prijatan ambijent i izuzetna usluga uvek su bili njihov prepoznatljiv znak. A proizvodi se rade zanatlijski sa sastojcima vrhunskog kvaliteta.

Radnja se u početku nalazila na poznatom madridskom trgu Kapija sunca (La Puerta del Sol), a 1969. preseljena je u ulicu Viljanueva (Villanueva, 14) gde se i danas nalazi. U toku svoje duge istorije bila je svedok mnogih istorijskih događaja kao što je ubistvo Hosea Kanalehasa (José Canalejas) 1912, u to vreme predsednika Ministarskog saveta. Pošto je obavio kupovinu u radnji LA PAJARITA, izašao je i stao pred izlog knjižare San Martin (San Martín). Tu je na njega izvršen atentat čime je prekinut program njegovih reformi.

Osim toga, bila je svedok promena koje su se desile na samom trgu, odnosno rekonstrukcija koje je trg doživeo 1856. i 1986.

O slavi ove radnje govori i jedna anegdota. Naime, princeza Kristina de Borbon (Cristina de Borbón), ćerka kralja Alfonsa XIII, sećajući se nekih događaja iz svog detinjstva, ispričala je da je jednom prilikom sa bratom pobegla na ulicu ali su, naravno, odmah otkriveni i vraćeni kući. Princeza se tada prisetila da su ona i brat imali nameru da odu u radnju La Pajarita da kupe slatkiše.

@rinconesdemadrid

Danas ova radnja ima svoje stalne klijente koji kod njih redovno naručuju. Među njima su španski Senat i Parlament.

O tome koliko je radnja bila popularna govori i to što je jedna sarsuela dobila ime po njoj.

Radnja je, između ostalog, poznata i po tome što kvalitet njihovih slatkiša ne opada. Koriste se uvek iste sirovine i održava se sedamnaest ukusa.

Jagoda, ananas, anis, kafa, menta, limun, pomorandža, čokolada itd, prepoznatljivi su ukusi njihovi bombona.


@revistaHSM

Svoje ime lokal duguje čuvenom španskom piscu Migelu de Unamunu (Miguel de Unamuno).

Naime, osnivač radnje se sastajao sa grupom prijatelja u kafeu Levante čiji je posetilac bio i pomenuti pisac koji je imao običaj da pravi ptičice od papira. Kada su budućeg vlasnika pitali kako će nazvati lokal on je pogledao u ptičice i odlučio da će se njegov lokal baš tako i zvati.

A kako i samo ime kaže, njihov najpoznatiji proizvod su čokoldice u obliku ptičica.

Semana Santa u Španiji

Postoji jedna nedelja u godini kada se ulicama širom Španije širi sladunjavi miris tamjana, a zvuk truba i bubnjeva prati pregršt procesija. Atmosfera je svečana i vrlo često nabijena emocijama, pa budi strahopoštovanje čak i u onima koji nisu religiozni. Proslava Uskrsa odnosno Semana Santa (Velika sedmica) je zaštitni znak Španije tokom prolećnih meseci i jedna od najvećih proslava na nacionalnom nivou. Ipak, Andaluzija, na čelu sa Seviljom, poznata je kao najbolje mesto da se ovaj praznik doživi u svom punom sjaju. 


Fotografija preuzeta sa esmadrid.com.

Velika sedmica počinje na Cveti (Domingo de Ramos), a završava se na sam dan Uskrsa (Pascua/Domingo de Pascua/Domingo de resurrección). Međutim, pripreme kreću mnogo ranije i zahtevaju nekoliko meseci napornog vežbanja, pa da vidimo zašto.

Učesnici procesije

Svakog dana ovog velikog praznika, različita bratstva (cofradíashermandades) izlaze na ulicu formirajući povorku (procesión). Svaka od njih počinje i završava se u crkvi bratstva, a njen glavni deo je takozvani paso, odnosno platforma sa prikazom određene biblijske scene. Ukrašavanje platforme čini važan deo pripreme za praznik; figure Device i Hrista se oblače u skupe odore, a bratstva se takmiče čija će predstava biti najveličanstvenija.

Da napomenemo da su platforme poprilično teške, a na leđima ih nose članovi bratstva zvani costaleros. Ime su dobili prema jednoj vrsti platnenog džaka sa punjenjem (costal) koji nose na glavi i ramenima, a koji je tu da koliko toliko olakša ovaj težak zadatak. Treba imati na umu da svaki costalero u proseku nosi oko 40kg i da većina procesija traje 4-5h, mada se neke protegnu tokom čak 14 sati! Osim toga, oni najposvećeniji će izabrati da idu bosi, što dodatno otežava ovaj zadatak. Međutim, costaleros ne samo da imaju fizički naporan posao, već se od njih zahteva i visok nivo koordinacije. Naime, oni ne vide kuda idu jer su prekriveni platnom, a uputstva im daje predvodnik (capataz) uz pomoć određenih uzvika i kucanjem u drveno postolje koje nose. Sinhronizacija je, dakle, od vitalne važnosti i svi moraju da koračaju kao jedan.


© Sevilla Misterios y Leyendas


Osim pomenutih „nosača”, procesiju čine i: orkestar koji najavljuje njen dolazak, krst koji nose najmlađi članovi bratstva, crkveni barjak i takozvani nazarenos(negde poznati i kao penitentes) koji su tu kao pratnja. Nazarenos imaju posebne odore sa šiljatim kapama, te na prvi pogled podsete na period inkvizicije koja je svakako obeležila špansku istoriju. Međutim, ne brini ako ih vidiš, jer danas u Španiji nemaju lošu konotaciju.

Kako izgleda grad u toku Velike sedmice

Odmah da kažemo da uži centar većine gradova bude u potpunosti blokiran, te je kretanje poprilično otežano. Taman kad misliš da si uspeo da pronađeš zaobilazni put, ispred tebe se ispreči neka nova procesija i tako u krug. Takođe možeš primetiti da neki ljudi idu svečano obučeni; muškarci u odelima, a žene u haljinama i sa posebnim ukrasom na glavi zvanim mantilla. Ipak, za nas je najveće iznenađenje bilo videti sa koliko emocija određeni pojedinci prate povorke. Bude tu plača, bolnih uzvika, ili pak obraćanja Hristu ili Devici, a ukoliko se radi o noćnoj procesiji, svetlost sveća dodatno doprinosi atmosferi. Emocije se tiču i vremena, pa tako mnogi bojažljivo gledaju vremensku prognozu nadajući se suncu, a neki se ozbiljno potresu ako kiša spreči izlazak pocesije.


©gente de paz

Pomilovanje osuđenika (Indultos de Semana Santa)

Još jedna zanimljivost u vezi sa Velikom sedmicom u Španiji je i činjenica da se određenim osuđenicima može dati pomilovanje. Tradicija datira iz 1759. godine kada je Karlos III dodelio ovo pravo bratsvu „El Riko” iz Malage, nakon čega se običaj proširio na celu Španiju. Danas sva bratstva imaju pravo da predlože osobe za koje smatraju da zaslužuju da budu oslobođene. Predloge razmatra Savet ministara, nakon čega kralj donosi konačnu odluku. Mada neki smatraju da ova tradicija vraća Španiju nekoliko vekova unazad kada je reč crkve bila poslednja, ona i dalje postoji, pa je tako 2018. godine pomilovano pet osuđenika.

Gastronomija

Kao što obično biva u Španiji, i ovaj praznik se odlikuje tipičnim jelima i poslasticama kao što su torrijas(slatke prženice) i bacalao con tomate (bakalar u sosu od paradajza). Takođe, u Kataloniji, Valensiji, Mursiji i još nekim oblastima u Španiji običaj je da kršteni kum svom kumčetu pokloni slatki kolač mona de Pascua sa čokoladnim jajetom.

@mundodeportivo

Koje su to najpoznatije procesije i prema kojim kriterijumima se ocenjuju

Kada smo pitale Seviljance da nam izdvoje 2-3 najlepše procesije u Sevilji, rekoše nam da je to težak zadatak. „Dobro, koji su to onda kriterijumi na osnovu kojih ih ocenjujete?”, bilo je naše sledeće pitanje. Kako su nam rekli, to može biti sam prikaz ili paso (neki od njih su važna umetnička dela), način kretanja nosača (potpuna sinhronizacija odaje utisak da prikaz lebdi u vazduhu), zatim muzika koja ih prati, kostimi, ili, pak, učestvovanje posmatrača i emocije koje u njima povorka budi.

Na kraju dođosmo do sledećeg izbora najlepših procesija u Sevilji:

CvetiLa Estrella
PonedeljakSan Gonzalo
UtorakSan Benito
SredaLos Panaderos
ČetvrtakLa Quinta Angustia
Madrugá
(noć između
četvrtka i petka)
El Silencio, El Gran Poder,
La Macarena, La Esperanza de Triana
PetakEl Cachorro

U Granadi bismo svakako izdvojile Cristo de los Gitanos na poslednjoj deonici njenog puta kroz Sakromonte koja počinje oko ponoći. Tu, sa Alambrom u pozadini, pripadnici romske etnije sa svojih prozora pevaju flamenko, a gomila posmatrača Devici i Hristu upućuje različite uzvike.

Još neke poznate procesije su:

  • Domingo de Ramos u Elćeu – Na Cveti se slavi ulazak Hrista u Jerusalim kada ga je narod dočekao mašući palminim i maslinovim granama. Zbog toga su u Španiji ukrasi od palminog lišća glavni protagonisti na ovaj dan, a kako je Elće grad sa najvećom šumom palmi u Evropi, nadaleko je poznat po lepoti tih ukrasa.
  • Malaga – Izdvajaju se pomilovanje zatvorenika, te Procesija legionara koji se iskrcavaju u luci. 
  • Valjadolid je poznat po prikazima velike umetničke vrednosti, pre svega u baroknom stilu.
  • Brojne procesije u Zamori su poznate po tome što su praćene gregorijanskim koralima (jedan vid liturgijskog pevanja).

I mada su neke procesije poznatije od drugih, gde god da se nađeš u Španiji za vreme Uskrsa, iskusićeš nešto potpuno novo i drugačije. Uz to, za svaki grad je dostupan program sa tačnim redosledom povorki i satnicama, pa ćeš moći da odabereš one najzanimljivije. 

*Tekst je preuzet sa stranice Pod španskim suncem:

 https://podspanskimsuncem.com/blog/semana-santa-u-spaniji/#!/grs/3

Gospa iz Elćea

Danas ćemo govoriti o skulpturi koja je ikona i jedna od najvažnijih umetničkih tvorevina u okviru iberijske kulture. To je Gospa iz Elćea (Dama de Elche).

Ko je ona bila? Boginja, plemkinja, kraljica, sveštenica? To je pitanje koje još čeka na odgovor i ostaje tajna.

Gospa iz Elćea izvajana je između V i IV veka pre nove ere od krečnjačkog kamena. Visoka je 56 cm, široka 45 cm i duboka 37 cm, a teška je 65,08 kg. U pitanju je poprsje koje predstavlja gospu savršenih crta lica i bogato okićenu. Na glavi ima ukras u vidu tijare pokrivene velom, preko čela dijademu, a sa strane joj je kosa skupljena u dva koluta koji uokviruju lice i ispod kojih nosi viseće minđuše.

Leđa i ramena su joj zaogrnuta plaštom otvorenim s prednje strane tako da se vide tri reda ogrlica: dva su sa privescima u obliku amfora, a treća ima bar tri medaljona za nošenje amajlija. Ogrtač je pričvršćen fibulom.

Na zadnjm delu ima otvor širine 18 cm i dubine 17 cm zbog čega se pretpostavlja da možda služila za smeštanje urne.

Prvobitno je bila polihromna i imala staklene oči.

Skulptura je pronađena slučajno 1897. u nalazištu La Alkudia (u oblati Elće u Alikanteu). Kako u početku nije izazvala veliko interesovanje, prodata jednom francuskom hispanisti za muzej Luvr. Godine 1941. Gospa iz Elćea je zahvaljujući međudržavnoj saradnji vraćena u Španiju. Bila je izložena u muzeju Prado da bi je kasnije preneli u Arheološki muzej u Madridu gde je i danas izložena.

Pećine Altamira

Reč je o prvom mestu na svetu na kome su pronađeni primerci pećinske umetnosti iz kasnog paleolita, a nalazi se u mestu Santiljana del Mar u Kantabriji.

UNESCO je 1985. ovaj kompleks proglasio svetskom kulturnom baštinom, a nešto kasnije ime mu je prošireno u „Pećina Altamira i paleolitska pećinska umetnost severne Španije“.

Pećina je dugačka 270 metara. Više od 22000 godina naseljavali su je naši preci koji su ovim crtežima izražavali svoje viđenje sveta i odnos sa priprodom, pa tako crteži otkrivaju menalitet tadašnjih ljudi.

Na tavanici i zidovima pećine mogu se videti crteži bizona, konja, jelena. To su uglavnom velike figure dimenzija od 125 do 170 cm.

Pećina je otkrivena 1868. Otkrio ju je jedan stanovnik Santiljane del Mar, Modesto Kubiljas, i o tome obavestio mesnog bogataša i ljubitelja paleontologije, Marselina Sansa de Sautuolu koji je odmah započeo istraživanje pećina. U stvari, njegova ćerka Marija je bila ta koja je otkrila bočne sobe sa crtežima na plafonu i obavestila oca. Ali kao što obično biva sa velikim otkrićima, po objavljivanju svojih nalaza Sautola nije naišao na razumevanje i žestoko su ga napadali najveći stručnjaci na tom polju.

Samo dvadeset godina kasnije, posle otkrića pećinskog slikarstva u Francuskoj, francuski arheolog Emil Kartaljak koji se grubo poneo prema španskom istraživaču, javno je priznao svoju grešku. Nažalost, Sans de Sautola više nije bio živ da primi ova priznanja. Međutim, svaki put kada bi obilazio pećinu, Kartaljak bi prvo posetio ćerku preminulog istraživača da joj izrazi svoje poštovanje.

Pre 13000 godina odronjavanje je zatvorilo zadnji ulaz u pećinu što je omogućilo da se stvori mikroklima i zahvaljujući tome su se crteži sačuvali.

Kasnije posete pećini, a zatim i zidovi podignuti da olakšaju prilaz ugrozili su mikroklimu, samim tim i crteže, pa su pećine zatvorene 1979. Za posetioce je 2001. pored pećine otvoren Nacionalni muzej i istraživački centar Altamira gde su izložene replike smanjenih dimenzija.

Od 2014. počeo je sa radom eksperimentalni program kojim se omogućava ponovno posećivanje pećina nazivanih Sikstinskom kapelom pećinske umetnosti.

Ovaj program perdviđa posetu za samo pet posetilaca dnevno. Kako se određuje ko će ući? Svakog petka, svi koji kupe ulaznice za posetu muzeju između 9.30 h i 10.30 h, učestvuju u izvlačenju koje počinje u 10.40 h. Pre kupovine ulaznica posetioci dobijaju letak sa uputstvima i uslovima posete koje treba da prihvate. Jedna od stvari je oblačenje posebnog odela koje se sastoji od kombinezona, kape, rukavica i posebne obuće a, naravno, i maske za lice. Poseta traje 37 minuta i nije dozvoljeno dodirivanje stena ni fotografisanje.

Tokom posete obavljaju se kontrolna merenja temperature vazduha, stena, vlažnosti, kao i parametara izvan pećine.

Doživljaj je svakako izuzetan i jedinstven.

CHURROS (recept)

Danas ćemo vam predstaviti recept za čuvene španske uštipke (churros) koji se služe s toplom čokoladom. Vrlo su  jednostavni za spremanje i izuzetno popularni  u Španiji. Mogu da se jedu za doručak ili za užinu, a kućna verzija može da bude bolja od mnogih kupovnih.

Na Internetu ćete naći bezbroj recepata, ali su sastojci uglavnom isti. Razlika je u tome da li ih pune ili ih jedu samo sa čokoladom.

Pre nego što vam damo recept reći ćemo vam nekoliko interesantnih stvari.

Španski uštipci vode poreklo verovatno još iz vremena kada su Španijom vladali Arapi.  Čuveni pisci Kevedo (Quevedo) i Lope de Vega (Lope de Vega) pominju ih u svojim tekstovima. Nekoliko vekova kasnije pominju se u „Diccionario general de la cocina“.

Za pravljenje španskih uštipaka izuzetno je važno da imate takozvanu ćureru (mašinica za istiskivanje testa za uštipke). Ukoliko je nemate, može da posluži i poslastičarski fišek.

Ako se pitate gde u Madridu mogu da se jedu dobri uštipci (churros) onda je sigurno jedno od najboljih mesta za to Ćokolaterija San Hines (Chocolatería San Ginés).

Ona postoji već više od sto godina. Za sve to vreme uspeli su da zadrže prepoznatljiv kvalitet, pa ne treba da čudi ako isped njihovog lokala vidite red onih koji čekaju na mesto.

Danas San Hines radi 24 časda dnevno tokom cele godine.

Sastojci:

250 gr pšeničnog brašna

250 ml vode

Kašičica soli  (oko 8 grama)

Šećer za  posipanje (može i ne mora)

Maslinovo ili suncekretovo ulje za prženje

Pribor:

Kuhinjski papir

Poslastičarski fišek

Priprema:

U široku posudu sipamo brašno. U drugi sud sipamo vodu i so i zagrejemo je do tačke ključanja. Kada provri, sipamo brašno i drvenom kašikom mešamo dok ne dobijemo lepljivu čvrstu masu.

Dobijenu masu sipamo u poslastičarski fišek. Ovaj korak je bitan. U uštipcima ne bi trebalo da bude vazduha jer će onda poskakivati u tiganju i možete da se opečete. Na vrhu fišeka bi trebalo da bude nastavak u obliku zvezde da biste dobili tipične uštipke  sa brazdama.

Oblik možete da birate. Mogu biti u obliku mašnica, štapića ili kako već želite. Kako biste dobili dužinu željenu dužinu, koristite makaze da testo presečete kada vam je uštipak dovoljno dugačak.

Uštipci se prže u dubokom ulju zagrejanom na 200 stepeni.

Za prženje se smanji temperatura da ne zagore.

Kada ih izvadite iz tiganja stavljajte ih na kuhinjski papir da upije višak ulja.

Pred poluženje možete da ih pospite običnim ili šećerom u prahu.

Naravno, neizostavan dodatak uštipcima je topla čokolada.

Evo kako možete de je spremite

U posudu sipajte mleko i zagrejte ga. U njega dodajte kakao pomešan sa skrobom ili majcenom i nekoliko kockica ili štanglu-dve čokolade. Mešajte dok ne provri i skinite sa vatre. Kad čokolada prestane da ključa ponovo je vratite na vatru do ključanja i skuvajte do kraja stalno mešajući.

Prijatno!

Donja Apolonijine magdalene (Magdalenas de doña Apolonia)

1,5 šolja brašna

1 šolja neutralne pavlake (šlaga)

1 šolja šećera

5 jaja

Malo narendane kore od limuna

Prašak za pecivo ili malu kašičicu sode bikarbone

Napraviti sneg od belanaca, a onda lagano dodavati šećer i nastaviti sa mućenjem; dodavati žumanca, takođe muteći.  Onda prestati sa mućenjem i dodati pavlaku, narendan limun i sodu. Mešanje nastaviti varjačom i pažljivo, odozgo nadole. Kad je masa ujednačena, sipati je u kalupe. Peći na 180º do 200º stepeni dok magdalene ne narastu i ne dobiju zlatnu boju.

DVANAEST ZRNA GROŽĐA ILI GROŽĐE SREĆE

Nova godina se približava, a sa njom i neki lepi i zanimljivi običaji. O jednom od njih  ćemo vam danas pričati.

Nova godina je praznik pun optimizma i nade da će sa promenom kalendara doći i do promena, naravno na bolje, u našem životu, kako privatnom tako i profesionalnom.

Ali ima i onih koji misle da bi toj očekivanoj sreći trebalo dati malo podstreka pa onda slede tradiciju dvanaest zrna grožđa ili grožđa sreće, ili zrna sreće.

Ova tradicija se sastoji u tome da se 31. decembra tačno u ponoć kada sat počne da otkucava 12 sati, sa svakim otkucajem sata, pojede jedno zrno grožđa.

Veruje se da je svako zrno jedan mesec u godini i ko pojede svih dvanaest imaće sreće cele godine. Ovaj običaj je nastao u Španiji i odatle se preneo u mnoge zemlje Latinske Amerike.

O značaju ove tradicije i to koliko je popularna u Španiji govori i činjenica da se na Kapiji sunca (Puerta del Sol), u centru Madrida, još od 1962. godine Madriđani i svi koji se tamo zateknu okupljaju da bi zajedno pojeli tih 12 zrna sreće. Sve to prenosi televizija, a jedino se 1973. ovaj događaj nije prenosio iz Madrida već iz Barselone.

O ovom običaju postoje dve teorije. Prva je da je počela još 1880. godine kada je španska buržoazija počela da imitira francusku koja je na privatnim zabavama pila šampanjac i jela grozđe.

Ubrzo posle toga, kada su Madriđani počeli da izlaze na Kapiju sunca da  pred ponoć jedu grožđe kako bi ismevali madridsku buržoaziju, ovaj događaj je polako počeo da dobija drugi značaj i da prerasta u tradiciju.

Druga teorija kaže da je 1909. godine u oblasti Alikantea izuzetno dobro rodilo grožđe. Kada su tamošnji proizvođači videli da imaju previše grožđa koje možda neće prodati, uspešno su popularizovali ovaj običaj koji je i danas deo španske kulture i tradicije.

U Španiji se jede sveže grožđe dok se u nekim zemljama Južne Amerike jede suvo grožđe.

Dovitljivi trgovci su i u ovome našli šansu da zarade. Sada se mogu naći čak i teglice ili konzerve sa 12 zrna gožđa pripremljenih da se što brže pojedu, oljuštenih i sa izvađenim  koščicama. 

Da bi ovaj običaj bio upotpunjen, za doček nove godine trebalo bi da se nosi crven donji veš.

TURRÓN

Evo danas još jedne zanimljivosti.

Pre nego što vam ispričamo priču o ovoj radnji moramo vam objasniti šta su turoni.

To je slatkiš, uglavnom u obliku pravougaonika ili  okrugao, napravljen od pečenih badema, ređe lešnika ili oraha pomešanih sa medom i/ili šećerom.

Turon se jede najviše u vreme božićnih praznika i tada se najviše i poklanja.

Prema nekim izvorima, poreklo turona je istočnjačko, još iz vremena kada su Mavari vladali Španijom, a oni su za pravljenje slatkiša često koristili bademe i med.

Druga verzija podržava priču da je turon nastao u provinciji Alikante u XV veku. Tradicionalni recept za pravljenje turona koristi se i danas, pa iako se proizvodi industrijski,  njegov kvalitet ostaje nepromenjen.

Postoje dve vrste turona, tvrdi i meki. Osnovna razlika je u tome da su kod tvrdih turona bademi celi, a kod mekih su samleveni. Svaka tabla turona je pokrivena vrlo tankim listom bele oblande.

Najpoznatiji tvrdi turon je iz grada Alikantea, a meki iz Hihone, u provinciji Alikante.

Razne vrste turona

Sada kad znamo nešto o čuvenim turonima, možemo da pređemo na najpoznatiju radnju CASA MIRA (Kuća Mira) koja se nalazi na Carrera de San Jeronimo 30 u Madridu.

Radnju je osnovao Luis Mira koji je živeo u Hihoni i bio pravi majstor u izradi turona. Jednog dana odlučio je da svoj proizvod predstavi i izvan  Hihone i, naravno, odlučio je da to bude u Madridu.

Prvu radnju otvara 1842. na čuvenoj Plasi Major. Doživeo je veliki uspeh što mu je bilo podstrek da nastavi dalje, tako da 1855. odlučuje da radnju preseli na mesto na kome se i danas nalazi.

Uspeh koji je doživeo duguje izuzetom kvalitetu svojih proizvoda i zahvaljujući tome postao je snabdevač Kraljevske kuće od Izabele II do Alfonsa XIII.

Danas se u Kući Mira mogu naći i proizvodi kao što su peciva, marcipani i mnogi drugi slatkiši.

Osim vrlo primamljivog izloga unutrašnjost radnje krase zidovi obloženi mahagonijem i brojna ogledala.

U dnu radnje nalazi se portret osnivača Luisa Mire.

Radnju danas vodi šesta generacija porodice Mira.

Kuća Mira kao i natpis „Deca naslednici Luisa Mire“ (Hijos sucesores de Luis Mira) dokaz su da jedan mali ali dobro vođen porodični posao može da se održi u velikom i zahtevnom gradu kakav je Madrid.

LA VIOLETA

U samom srcu Madrida, na Trgu Kanalehas broj 6, nalazi se čuvena radnja LA VIOLETA  (Ljubičica) koja, između ostalog, proizvodi i prodaje bombone od ljubičice koje su postale prepoznatljiv madridski proizvod. Male su, negde oko 2 cm, u obliku ljubičice sa pet latica i, naravno, ljubičaste boje.

Radnja je osnovana 1915.godine i već tada se šuškalo da kralj Alfonso XIII kupuje čuvene bombone svojoj supruzi, kraljici Viktoriji Euheniji, i ljubavnici Karmen Ruis de Moragas.

Radnju je pomenute godine osnovao Marijano Hil Fernandes iz poznate porodice poslastičara. Ali on je želeo da napravi nešto drugačije i sa svojom suprugom Pilar Terminjo pokrenuo je posao koji danas vode njihove unuke.

Ove bombone se mogu naći i u drugim radnjama ali je LA VIOLETA jedino mesto gde se proizvode.

Radnja od svog osnivanja nikada nije bila zatvarana, čak ni za vreme Građanskog rata.